Samoubistvo i nauk pesničke kučke

Bogatstvo ima čvrstu batinu i ima oštre zube. Bogatstvo ima ljude, ljudi žive u zabludi da poseduju bogatstvo. Miki Dopuna je imao sve što je poželeo i sve što bi drugi poželeli. Miki se kitio pola života, a sada ne može da odbaci perje, jer sa njim otpadaju i delovi kože i mesa. Batina koju ima bogatstvo rasteruje ljude, a oštri zubi kidaju samog bogataša.

– Ima li koga da me pogleda kada ulazim u kuću? – pitao je zidove, a oni su se pravili da ga ne primećuju.

Živi ukućani već ga odavno ili ne primećuju ili ga mrze kao najvećeg zlotvora. „A sve sam im pružio! Hranim ih celog života, sve im pružam!“ – ljutio se na njih već poodavno, a poslednjih dana već je dobijao žive rane kada bi mu pala na pamet atmosfera u kući.

– Ima li šta da se jede? – pitao je kao i svako ko je dan proveo na poslu.

– Imaš u frižideru, samo podgrej – ženin glas mu je upečatljivom nezainteresovanošću izazvao drhtavicu i nagli pokret rukom prema zidu, ali je na vreme otvorio šaku i lupio dlanom.

„Jebem ti ja moj život!“ – isto bi bilo i da je naglas izgovorio, samo bi on to čuo. A do pre desetak godina nije bilo ovako. Svi su ga na nogama dočekivali, niko nije govorio dok ne pita nešto Miki Dopuna. Sve je on to sticao zbog njih, zbog njih je lizao guzice političarima i moćnijima, zbog njih je zatvaran, zbog njih su pokušali dva puta da ga ubiju, zbog njih su mu iz pištolja prosvirana pluća... I sve je podneo, sve je izdržao da bi oni imali sve što požele. Oni sada sve imaju i imaju njega koga mrze, ko im smeta. Zašto? „Hu-uh! Jebeni ludi pesnik sa pocepanim patikama meni soli pamet – bogatstvo bez temelja isto je što i zlo! Hu-uh! Pa ti imaš temelje, goljo, a gde ti je bogatstvo? Hu-uh! Jebeš ti mene, goljo, ali da znaš da si u pravu! Zbog sebe, kretena, sam sve ovo...“ Još mu se motalo po glavi kako bogatstvo ne postavlja zasede, ne vreba ljude – ti ga juriš, ali te ono ipak lovi.

Umesto da podgreje sebi večeru, sam jede i ode sam u krevet, rešio je da stvari promeni. Pozvao je svog šefa obezbeđenja i poručio sve što može da se obezbedi, od hrane i pića do društva. Za petnaestak minuta dnevna odaja se ispunila. Pet konobara postavilo je hranu i piće, desetak oskudno odevenih devojaka cvrkutalo je nerazumljivo i bespotrebno. Nekoliko mušaraca je statiralo i vodilo računa da ne zasmetaju gazdi, koji se te večeri trudio da zasmeta svojoj porodici.

Žena se kao uvredila i otišla na sprat, deca su već bila u svojim sobama ili su izašla iz kuće. Posadio je jednu od devojaka na koleno i popio prvi viski. Onda je shvatio da mu nedostaje muzika, a posluga se odmah pobrinula. Zatim je tražio još ljudi, da se oseti gužva, pa još, dok se prostorija nije prepunila. Pio je brzo i najvećim gutljajima. Adrenalin je u početku ublažavao dejstvo alkohola, ali je povećavao njegove aktivnosti. Razgolitio je devojke, tražio je i da se ostali slobodno ponašaju, da izaberu svoju večerašnju ljubav i da se ne ustežu.

Pocepao je košulju sa sebe, izvukao kajiš i njime privukao jednu od devojaka. Miki Dopuna je s mukom izlazio iz sopstvene kože. Cele večeri vodio je dijalog sa sobom, buka i prisutni su samo elementi koji su stvarali optimalne uslove za njegov misaoni tok. A tok je uporno vodio do zaključka da je pogubio konce koji pokreću svet oko njega, da je izgubio kontrolu. Kada? Odavno! Zato se ništa ne može popraviti!

Kada je više bilo praznih no punih flaša viskija, naglo je ustao i zatražio tišinu i pažnju. Odmeravao je prisutne kao oficir vojsku na smotri. Odabrao je pet devojaka i pet muškaraca, oni su se pridigli i čekali dalja naređenja.

– Skidajte sve sa sebe i za mnom! – već je gladio đonom ivicu prvog stepenika i još uvek neodlučno proveravao da li ga odabrana grupa prati. – Muzika, nešto žestoko! Vi goli, idemo! – već je odjednom bio siguran u svoje dalje postupke, ali je odmah zastao, na sredini stepeništa koje vodi na gornji sprat ogromne kuće i, okrenuvši se, jednom od muškaraca u zadimljenoj prostoriji naložio: – Sutra ideš i onom pesniku, onom mom nekadašnjem drugu, plati flašu bilo kog pića. Ono što on bude hteo... Bez obzira na to šta se u međuvremenu desi.. I da... Kaži mu da sam mu poručio da se jebe na tim svojim temeljima... kučka pesnička.

Otvorio je naglo vrata spavaće sobe i, ne gledajući ka krevetu, već propuštajući nage ljude, obratio se ženi najnežnijim glasom:

- Biraj! Biraj tip, veličinu, boju! Biraj ono što će da te usreći, kada ja već ne mogu!

Žena nije pokazivala stid, niti bes, samo su joj se ispeglale mlade, tek stečene poslednjih godina ili meseci bore oko usana i očiju. Oči su bile mirne, bez treptaja. Trepnula je desetak sekundi kasnije, kada ju je zaglušio pucanj i kada se njen muž srušio kraj kreveta.

– Nemam ja ništa sa ovim večeras... – rekla je prvom policajcu koji je ušao.

– Da, gospođo, sem što se oružje vodi na vaše ime...

 Zoran S. Nikolić​