San jednog svica

Sa okolnih brda, vuk je molio, vuk je vapio, vuk je pretio, pa opet molio.
A samo je jaukao od gladi.
Dečak se prenuo iz sna. Čuo je on i ranije vuka. Čopor vukova. Bio je i blizu njih, kada je odlazio s ocem i starijom braćom u lov. Tada bi sjahao s konja iza leđa brata Stefana i seo na neki kamen. Dok su oni tragali za divljači, on je lovio svoje misli. Kako koju ulovi, tako zamisli kako će je zapisati kada se vrate u dvor. Bile su nemirne i neustrašive, nekada i strašne, kao zveri. Ali, on ih je znao ukrotiti svojom pisaljkom, tako da budu najumilnije, najpitomije.
Misleći o vuku i njegovoj gladi, seti se da i njemu malo krči u stomaku. A nije da mu nije nuđena večera. Majka ga je molila da ostavi malo sa strane te pisanije i te knjige, i prezalogaji koji komad pogače i sira, ali on im nije mogao odoleti. Velika glad je to, mnogo veća od one iz stomaka. Ne smeta mu to krčanje creva ni sada, može on s tim tako, doveka. Tako je i zaspao i usnio. A taj san mu se učini da je upravo toliko i trajao - dovijeka.
U tom snu je malo govorio staroslovenskim jezikom, kako su ga učili učitelji, a više ijekavicom. A tu je čuo i  neki slađušni govor, izgovaran takoreći detinjim jezikom, koji to narečje proizvodi - ikavicu. Tom ikavicom su govorili priprosti ljudi, ali sa puno znanja i mudrosti onih iz naroda. Njih su preplavili pridošli i učena gospoda, ali on je imajući oštar sluh za drugačije, primetio i tu, kao i svaku retkost. I bile su mu dragocene.

Sanjao je kako sedi na jednom kamenu, baš kao onaj u šumi, kada je bio u lovu. Samo što je ovaj bio topao i drobio se pod njim u sitan prah. Prsti su mu prošli kroz tu tvar belo - sive boje, ponegde crvenkaste. Bila je slanog ukusa. Čitao je neku veliku knjigu mrko - crnih, crvenih i žutih slova, pisanih na finim listovima tankog pergamenta. Slova su propraćena prikazima živog sveta, kako ljudi, tako i životinja i biljaka. Kao i same slike da su žive, u bojama i pozlatom. Zlatna knjiga mu u krilu, dok on sedi na drugom blagu - velikoj grumeni soli. Čitao je tako dugo, pa je noć pala. A on je sa okolnih krševitih brda mogao čuti pesmu zrikavaca. Mesec je izvirivao iza tih brda, kao da je hteo da ih razmakne, ali su ona bila stamena, baš kao što je zvučalo i ime tog zamka - Ston. U jednim trenu, kao da mu, ravno sa tamnog neba pade mala zvezda. Pogled na knjigu mu postade osvetljen i bistar. Čuo je zvezdicu kako ispušta neke pucketave zvuke. Tako majušni stvor, a tako moćno svetleše. Pokraj njega se pojavi jedan starac, pognut toliko, da bi tu rasutu so mogao lizati. On ostade poslednji na razbijanju soli. Star je već on za to, a i njegov mago je, čak su njegove magareće godine veće od njegovih, čovečijih. Zalegoše malo, pa zaspaše, obojica. Sada, po mrklom mraku treba svom domu pustom. Prolazeći starac pokraj kamenja od soli, ugleda dečaka, ma, ne bi mu se reklo da ima šest godina. Jest' da je mali dugajlija neki, ali mlada duša. A opet, kao da ta duša ima mnogo dubok pogled. Vide stari da je da je dečak osvetljen s jedne strane lica, a na ramenu mu stoji mala svetiljka koja osvetljava veliku knjigu, još malo, pa kao sav dečak veliku.
"Eno svica!"
Dečak se prenu iz čitanja. Starac ponovi:
"Eno svica kako svitli!"
Onda dečak shvati da je već čuo tu reč negde i pogled mu se zadrža na svom desnom ramenu. Tu beše se ugnjezdila bubica što svetli kao sama zvezda. "Da, to je, dakle, taj svitac!"- pomisli dečak.
Stari nastavi svojim slanim putem i u glavi mu se komešaše dva značenja jedne te iste reči. A opet, tako bliske, po svetlu.

Njištanje očevog konja probudi dečaka. Kao da je hteo reći : "Evo jutra, treba ići na put. Uvek na put. Put je život." Pa dobro, ako to i nije hteo reći, ipak je to samo jedan konj, koji je oran od ranog jutra, kao i svaka zdrava i mlada životinja. Kako bilo, probudi se ko se dao probuditi, da započne novi dan.
Uplaši se, pri buđenju, da će mu ona knjiga ispasti iz ruku, ali knjiga ostade u snu. Pogleda na desno rame. I svitac odlete, da se tamo, odakle je doleteo, opet napoji svetla.

Pošao je dobro doručkovati, jer i dečaci dugajlije treba da rastu i ojačaju, naročito ako im je ime Rastko. Zatim je ušao u odaju tamnih zidova osmuđenog kamena od plamena voštanica. Tamo ga je čekao jedan od učitelja.
Tako je bilo svakog dana, dok nije zaista izrastao, mada se od siline rasta, u ramenima ktenuo malo povijati, kao naglo izdžigljalo stablo. Ali, što je bio savijenijeg hoda, tako je više mogao gledati nagore. Kao da mu se na tlu ogledalo nebo. On je bio takve prirode i takvih misli, da nije želeo ukrštati pogledom zrake, ili ljude pogađati njima. A mogao je, samo da je hteo. Imao je tu moć.
Jednog dana mu otac reče da pođe s njim u tu zemlu, Humsku. I pošao je, oca je mogao slediti do kraja sveta, veoma ga je voleo i poštovao.

Mlado muško čeljade od petnaest leta, ubrzo zagazi na zemlju, s jedne strane kamenitu od kamena, a s druge, grumenitu od grumena soli. Baš onakvu, iz njegovog sna detinjeg.
Ubrzo se proču, širom te zemlje: "Stiže princ. On će nama od sada vladati."
I bi tako, oni mišljaše. A princ je zapravo samo nastavio svoje nauke i hodanje, zagledan u misli, koje su se penjale, kao uz dugačko uže, sve više i više, daleko od ovoga tla. Zahumljem je i dalje, iz senke, vladao njegov stric, mada je i sam bio zanesen knjigama i bogosluženjima. Za tu svrhu je i dao je da se načini jedan veliki jevanđelistar od četiri jevanđelja. Da ta knjiga bude u živopisnim slikama, sva u pozlati i da je monasi najkrotkijh ruku ispišu, najlepšim slovima, kao draguljima. Toliko mu je bilo stalo do nje. Seti se princ Rastko da takvu knjigu vide u svom snu. Otkako je tu stigao, vide on puno stena od soli, puno mula i magaraca, pa i staraca. Eto, sada i tu čudesnu knjigu. Samo još da ugleda onog svica, pa da se san ostvari do kraja.
Ali, san, ne samo da se ostvarivao, već se nastavio, širio, i kad spava, i dok je budan.
A šta se dalje zbivalo...
Sve beše kao da je već neko iscrtao puteve i puteljke za sve naredne korake. A koraci su sami hodili, poznajući tlo po kome koračaju, iako se tlo odavno pod njegovim stopalima izdiglo. A tlo i vazduh su mirisali na so, pelin i zrelo grožđe koje se samo pretvara u vino oporog zemljanog ukusa. Gledao je uvek u daljinu, iako, ono što mu je bilo blizu, beše mu veoma drago srcu. Često je stajao nad rekama Neretvom i Bunom, sa jedne visoravni, obgrljene uvijenom lozom, a pogledom je pratio kako pristižu velike lađe pune tovara svile i ukrasni pehari od kovanog srebra sa dubrovackim filigranom.
Jedan Dubrovčanin plemićkog porekla, a i vrsni majstor navigacije, pokloni mladom knezu, znanom kao princ Rastko, lepo izrezbarenu kutiju od drveta i srebra sa "iglom koja sledi zvezdu severnjaču". Ta igla ga je mogla odvesti onamo, kuda je žudeo, a sve zbog onog što imaše u srcu. Žudeo je da ode, ali jednog dana da se ipak vrati iz tih dajina. I ne samo to, nego da ih ponese sobom i svuda ih raspline po svojoj zemlji i narodu, rastrese iz punih kovčega duhovne mudrosti, znanja i svevišnjeg mira. To je želeo više od svega. Jedino je božiju volju više od toga želeo. Ona je bila neprikosnovena.

Do tada, sve što je mogao, bilo je  osluškivanje protoka karavanskih puteva s teškom firentinskom čojom, vrećama s mirisima Dalekog istoka ili kožom koja škripi pod utegom, naročito noću. Penju se do plemičkih palata od kamena, da se njihovi stanari zaogrnu svilenim plaštevima iz "belog sveta", a i prodavce i robu nose brdski konji kratkih nogu, vođeni meštanima, koji jedini znaju kako izbeći klisko kamenje pod ranom rosom, kao i to, gde koja zmija spava.
A on je i dalje gledao dole i gore istovremeno, čitajući knjige, ali i posmatrajući ljude, svet, a najviše sebe samog. Video je da ljudi streme imanju na zemlji, a čeka ih nemerljivo imanje na nebu. On je razumeo ljude, jer je i sam čovek, iako još dečak. Ali je osećao, sve jače, zov svoje duše.

Zvezde su mu slale znake, a on je samo čekao da sretne onog svica iz sna. On će mu sleteti na desno rame i svetleti mu put na koji će krenuti. Poput karavana, samo što će on svoje blago nositi u sebi.

Kao mladić od sedamnaest, princ koji nije hteo da bude princ i župan koji nije želeo da vlada, bio je blag prema ljudima, a naročito putnicima namernicima i gostima. Njegova zemlja, puna divljih ljudi, tako i dilvljači, zvala je u lovačke pohode. U njemu je takav jedan mladi jelen pustio svoj dah, vreo od želje za slobodom. Iste noći, usnio je put.
Mesec i Danica se ne videše, mrak proguta sve. A onda, zaklepeta nešto tiho, a opet, zaglušujuće bučno, jer je to bio jedini zvuk. Na njegovo desno rame, slete mu onaj njegov svitac. Zasvetleo je tako jako, da ceo svet osvetle.
Ocu svom i majci objavi da ide u lov s gostima, čemu se oni silno obradovaše, jer je do tada, uvek sam poljima hodio.

Do jutra shvatiše svi na dvoru, da nestadoše i gosti i mladi domaćin, a na njegovom stolu od hrastovine, pored knjiga i pisanija od kojih se nikada nije odvajao, na sredini beše dar od dubrovačkog navigatora, kompas sa iglom koja se klanja zvezdi Danici. Majka je shvatila da je njen sin krenuo putem kojim ga vodi igla u srcu, te mu ovakva naprava nije bila ni potrebna. Koliko god da je razumela postupak sina, očajanje je bilo jače. Kako njeno, ništa manje ni očevo. Roditelji poslaše poteru za odbeglim sinom. Pročulo se da mu je njegova igla pokazala put ka manastiru Sveti Pantelejmon. Stigoše tamo, ljubazno dočekani, ali neobavljene naredbe. Iza ponoći, princ, dotadašnji, zemaljski, preobrati se u zvezdu vodilju svome narodu. Posla svojim roditeljima pismo s potpisom - Sava.

Nije prošlo puno, roditelji prvi krenuše putem svog sina. Tako njima sin rođeni postade duhovni učitelj i otac. A oni njemu - duhovna deca. Oboje se zamonašiše, poput svog Save.

Po narodu se prosu zrnevlje znanja, pravoslavne misli i vere, seme koje niče i raste, kao što je Rastko.

Svetleo je, gde god da se pojavi,  podučavao, podizao, mirio, krunisao...
Voleo je da na sebe stavi rite, pa kao prosjak prođe kroz narod. Tako prerušen, vratio se u predeo svoje mladosti, a da niko za to nije znao. Dok se gurao u gomili naroda, na nekoj svetkovini, dečak, visok i štrkljast, pomalo nalik njemu tih godina, ikavskim izgovorom poviče, pokazujući kažiprstom na neuglednog prosjaka:
"Svitac, judi, eno ga svitac!"
"Kakav svitac, di ti to vidiš svica po danu!? Oni noću svitle!"
"Ma, svitac sa neba! Ovaj svitli i po suncu!"

Pomisli da je to produžetak njegovog sna iz detinjstva. Ali, i san i on bejahu stvarni.

Pohodio je Sava mnoge zemlje, pa i onu, Svetu.
Na jednom putu, trn ga nađe, baš kada zastade u mestu zvanom Veliko Trnovo. Od napora putovanja, pokisao, pluća, koja su do tada samo molitvu disala, izdahnuše još jednu, poslednju. Poslaše je onom, kome se uzdizao celog života, još od onog dečaka sa svicem na ramenu.

A taj svitac, zvani Svetac, još uvek svetli. Svud po zemlji. Svud po nebu. Svud po nama.

Ivana Đorđević
27. januar 2026. godine
u Beogradu