San jednog zidnog sata

Ušao je u tu kuću na ćošku ulice, sa velikim počastima. Na rukama glave porodice. Stavljen je u centar svih zbivanja, veliki, okrugli sto, koji je, svojevremeno i sam tako stigao, kao pravi gospodin, iz jedne gospodske porodoce. Moglo bi se reći da su sada dva suseda pod istim krovom, jer je nova pridošlica iz komšijske kuće. Stanari te prve kuće su bili, nadaleko čuveni doktor pedijatar, njegova žena, maestra klavira i sin, koga je rat zatekao usred studija medicine. A ovaj novostigavši član, iz stare, trošne kuće jedne tihe, sefardske porodice, čiji su članovi čudom preživeli progon Jevreja, ali su, misleći da je za njih opasnost prošla, bili dočekani od oslobodioca, kao saradnici nemačkih okupacionih jedinica, jer su im opravljali satove, tačnije, otac, glava porodice, Simon, zvani Sima, sa ženom Likom, pravog imena Rahela i ćerkama Estrelom i Bojkom, čije je ime u originalu, Buena. Imena, kao i ljudi, prilagođavali su se sredinama u kojoj žive. Tako da je od porodičnog imena De Majo, a to je oblast iz koje su došli, domaćini isto prezime očas pretvorili u Demajo, a neizbežan tok ga je oblikovao dalje, u Demajorović, sve sa natpisom na nadgrobnoj ploči na jednom starom, banatskom groblju. Stari Sima je bio sajdžija. Najbolji, nadaleko. A i jedini. Ni jedan sat mu nije mogao sakriri svoju ćud, a da on ne pronikne i popravi je, da mu više ne padne na pamet da se joguni. "Preciznost kazaljki su odraz dobrog mehanizma, baš kao i čovekov karakter," - govorio je.
On je tim satovima bio kao roditelj. Svakog je razumeo kao pojedinca, zasebnu ličnost, ali je od svih tražio disciplinu. Dakle, i on i njegov komšija pedijatar su imali, svaki svoje, pacijente i vaspitanike.
Prva porodica, iz koje je stigao okrugli sto od rezbarene hrastovine, takođe nije bila pogodna oslobodilačkom duhu nove vlasti. Iako je doktor Mirko spasio mnogo dece iz kandži šarlaha, nije mu bilo oprošteno što je izlečio i gospodsku decu, a među njima i desetinu mališana, dece nemačkih "folksdijčera", koji su živeli u Banatu, gde je lično išao konjskom zapregom da ih nadgleda. I jedni i drigi su izbegli streljački vod, jer su ljudi, koji među kojima su godinama živeli, tog jutra, kada su došli po njih, stali pred uniforme onih zbog čijih su ideala bili spremni da poginu, neki čak bili i u ilegali, kao kuriri. Ovog puta su bili spremni da poginu od istih tih uniformi, doduše, sada uglađenijih od oniih ratnih rita, da bi spasili čestite ljude, a njih, te zelene uniforme s petokrakom zvezdom, da bi spasili od zla u njima samima, koje im se podvuklo pod kožu. Oslobodili se od fašista, ali ne i od njihovog zlog duha, koji ih je zaposeo. Ipak, i doktorova i sajdžijina sudbina je bila da ne mogu ostati u svojim kućama. Proterani su po sremačkim šorovima, da ih kao izbeglice prihvate mađarske porodice, koje su imale veća građanska prava od njih. I prihvatili su ih, kao što su i u gradu bili prihvaćeni. I ovde su ih ljudi zavoleli i poštovali.
Doktorov sin je imao poteškoća sa slušanjem predavanja na studijama medicine, zbog razdaljine, ali se otac njegov postarao da ga pošalje prijatelju u Beograd, gde ih je i završio, sa specijalizacijom doktora za pluća, zvanog, pneumolog. U to vreme, harala je, u braku sa siromaštvom, pošast zvana tuberkuloza.
Za to vreme, stari Sima je i dalje prevaspitavao, mada sada mađarske satove, koji su, baš kao i njihove gizdave gazdarice Mađarice, strastveno i arirmično otkucavali sekunde. One su žurile, sve zajapurene, da bi sve postigle, da naprave ljute paprikaše za svoje muževe, kada se s posla vrate kući. Ćerke su bile lepotice u koje su svi netremice gledali, jer je njihova koža bila kao od alabastera, a crna kovrdža kosa i te krupne oči, bile su suprotnost vojvođanskim rumenim snašama, s obrazima kao krofne, one sa pekmezom, pa još s šeċerom odozgo.
Obe porodice su ostavile pune kuće nameštaja koji nisu mogli da ponesu. S komšijama u dogovoru, poklonili su kome je šta trebalo, ko je šta želeo, a nikada pre nije sebi mogao priuštiti.
Sada malo vraćamo kazaljke na početak priče, kada je Simonov stari sat ušao u dom i stavljen, onako umotan u brokatnu zavesu, koja je takođe zaostavština porodice De Majo, položen na doktorov okrugli sto. Sva deca, petoro njih, od toga, dvoje posvojenih ratnih siročadi koje je glava kuće, bakalin, uzeo pod svoj krov i pod široke suknje svoje žene, Slovakinje, koju je doveo iz Vojvodine, nakon što je njegova Stana poginula od savezničkog bombardovanja 1944.,dok je raznosila jaja, da prodaje po gradskim kućama. Morao je o deci neko da brine. Pa, gde je troje, može još dvoje. Razmišljao je o još jednom. Mada, on čovek koji ne razmišlja puno, ne kalkuliše, osim kad je pazar u pitanju, a i tada nije precizan, mnogo puta vaga pretegne, a on to ne naplati. Eto, s takvom računicom je živeo celog života. Da se ima dok se ima, da sva usta budu podmirena. A posle, naći će se valjda nešto. Njegov otac je život dao u Timočkoj buni, kod Boljevca, a on ċe dati na ovoj beogradskoj kaldrmi, ako treba. I ime je po ocu dobio, Vidoje, jer je bio posmrče. On je duboko sebi zacrtao da deca neće biti gladna, dok je živ.
Taj sat je tako lepo stajao na zidu s uflekanim tapetima, baš tamo gde su bile najcrnnja od odžaka i furune, koja je premeštena u spavaću sobu, zbog "malaca", da spavaju na toplom.
Svi su u njega gledali. Bio je od lakovanog drveta, sa velikim, pravouganim prozorom, na kome je neprimetna kvakica za njegovo otvaranje s leve strane. Sa desne je bila ručica za oprugu za navijanje. Skazaljke su bile od tankih listića bakra, tamno žute boje, pa su deca mislila da su zlatne. Imao je dva tega, dva "visuljka", kako su ih zvali u kući. Bio je kao uglađeni gospodin koji dopušta da se malo smeju njegovom besprekornom izgledu, čak ga je to i zabavljalo, usled svih tih njegovih, rutinskih, monotonih obaveza. A to je bilo, da se oglašava na svakih četvrt,pola sata i na pun sat. Na četvrt i pola sata, imao je ugrađenu muziku, a na sat, pored muzike, oglašavao mu se i gong, za ispraćaj prošlig i doček novog sata buduċeg vremena koje je odmah postajalo sadašnjost. Tad je sve u kući zastajalo. Vatra u furuni, dečja igra, čak i vazduh. Svi su brojali zajedno sa satom, da se ne bi on slučajno zabrojao, kao što je gazda imao običaj s vagom. Ipak, stari Simon ga je dobro vaspitao, da ispuni svoju svrhu, kao vojnik, iako već star, ali vojnik je celog života vojnik. Uz to, i lepo peva. Ugradio mu je božanstvenu melodiju, koja je bila sve, samo ne vojna. Neka španska melodija, koju je želeo da sluša, da ga podseća na davni dom.
Tako je, kuća bakalina, po ceo dan pevala na španskom. Deca su smislila i tekst:
"O, sinjora,
nema tu zbora,
haljina vam uska,
Vi ste prava guska"(a da otac ne čuje i da ne dobiju po šljagu, umesto "guska", u njegovoj blizini su pevali "Zuska", jer to je bilo ime njihove pomajke). A ona se smejala, bilo joj je samo važno da su čisti. Uvek ih je zagledala, da utvrdi imaju li neku fleku na odeći.
Deca su se jurcala oko doktorovog okruglog stola, koji im je služio za zajedničke ručkove i večere, uglavnom, a doručke, nisu ni znali za to. Odmah se kretalo u školu. Bakalin Vidoje je jednog dana otišao u sirotište i doveo u kuċu devojčicu od četiri godine, dve godine mlađu od njegovih najmlađih. Žena mu, u srednjim godinama, više nije mogla da rađa, a i njemu po tom pitanju nije više išlo, ostarilo se. A sirotišta puna. Objasnio je tamo da on ima hrane za još usta, nije on bakalin koji samo trguje, već i uzgaja povrće, ima njivicu u Višnjici.
Devojčicu su nazvali Vera, jer je tako želela njegova najstarija ćerka, po svojoj učiteljici. Vera je bila bistro dete. Nije se puno igrala, bila je dosta povučena. Ali, nije je niko zapostavljao, već se ona sama sklanjala u svoj mali svet. Stalno je osluškivala zvuk klavira iz susedne kuće, koji je svirao jedan dečak. To je bio klavir iz doktorove kuće, na kome je njegova žena, učiteljica klavira, davala časove. Klavir je, osim okruglig stola, kredenca i masivnog, stamenog bračnog kreveta, ostao u toj kući, jer doktor nije mogao da ga ponese. Jedinu vrednu stvar za njega, jer je njegovoj ženi taj klavir udahnjivao život u njeno bledilo.
Kuća je nakon njihove selidbe dobila nove stanare. Uselile su se tri porodice. Bračni parovi, jedan vanbračni, sve sa babama, dedama, ujacima, stričevima i petoro dece od svih njih zajedno. Pomešano su živeli, kao razbacani špilovi karata, pa nema svrhe govoriti ko je čije dete. Cika, vika, dozivanje, teranje, zvuci grleni, kreštavi... Jedino je taj dečak, koji je bio drugačiji, umesto da zapuši uši svojim malim dlanovima, otvarao klavir i prebirao mu po dirkama. Vera je slušala, pa poželela da i ona stvara takve zvuke. Posmatrala ga je kroz prozor, kako mu prsti šetaju po tom crno - belim pločicama. U nekom trenutku, on se okrete i osmehnu joj se. Pozva je rukom da uđe. Utrčala je brzo, kao mali lopov, da je niko ne vidi, kroz dugačak hodnok i po zvucima, brzo našla sobu sa klavirom i dečakom, starijim od nje oko tri godine. Pomerio se da joj na hoklici na kojoj je sedeo, napravi mesta. A onda, zajedno su uronuli u more muzike, samo njihove. Iz susedne kuće, kod bakalina, svi su tražili Veru, svuda, jer nije to ličilo na nju, da ode, a da se ne javi. Sve dok nisu shvatili da je u susedboj kuċi. Vidoje je odmah uočio o čemu se tu radi. "Biljka raste onakvom kakvo joj je seme usađeno u zemlju. Mora da je detetu neko od njenih rođenih, muzikant", tako je govorio. " A i ovaj mali, kao da nije ničiji iz one kuće. Žao mu bi što nema više učiteljice klavira blizu. Eh, kada bi je mogao dovoditi u grad, ali je daleko...Ipak se jednom uputio u mali salaš na kom je živeo doktor sa ženom. Ali, učiteljica je bila već uvenula biljka, kao one od kojih je pila čajeve. A i dalje je puno kašljala. Ubrzo nakon njegove posete, doprla je do njih vest da se upokojila od tuberkuloze. Položila je svoju malu bledu glavu u šake svog muža, vrsnog doktora, koji je nemoćno gledao kako loša strana prirode pobeđuje nauku. Baš kada je njemu potrebno suprotno, a bilo je puno pobeda medicine, svedočio je...
Bakalin Vidoje je ipak devojčici našao učiteljicu, stariju gospođu, koju su ponekad dovodili na proslave i priredbe, da im svira koračnice. Kao da je za to potreban klavir! Nije joj imao plaćati bog zna koliko, tek uz neki dinar, obavezno po dvadeset jaja, peršuna, celera... Plaćao bi on i za dečaka iz susedne kuće, kad bi dete pustili na časove klavira. Ali, oni nisu imali sluha, ni za njegovu, ponajmanje dečakovu volju, a ni za muziku. Bilo mu je žao deĉaka. Uh, kako bi on njega uzeo sebi, samo da je mogao.
Stari sat je pevao, kucao, kao nekada, kao da je samog sebe navio unazad. Prosto se podmladio. Obožavao je da ga slušaju.
A i on njih, decu. Najednom, graja je počela da se osipa. Deca su, kako koje, odlazila iz kuće, najpre na nekakve igranke, a onda posle i u druge kuće. Tri kćeri Vidojeve, sve se udale, a dva sina još pratili svoje izabranice do njihovih kuća, ne bi li im njihovi blagosiljali prosidbu, za koju nikako da im se namesti prilika.
"Eh, da sam ja čekao blagoslov za vašu majku, vas ne bi ni bilo! Šta tu ima da se protokoliše?! Dva čestita momka iz dobre kuće, da ih traže, ne bi ih ni svećom našli! Malo li sam im bakaluka davao za vreme rata, i jednima i drugima!? Devojke nisu krive, šta će one jadne, i one trpe zbog budala zatucanih!"
Zidnom satu je već dosadilo da svako subotnje ili nedeljno veče, u isto vreme, čeka dva brata, da se vracaju iz ispraćaja svojih devojaka. Oglašavao se u deset minita do osam, a ustvari je trebalo biti tek sedam i po. Inače, sve je u kući zbunjivao. Pa i samog sebe.
"Aaaa, i ti si posenilio! Daću ja tebe kod Sime, da te malo prodžara, da ti da dijagnozu doktorsku.. Ne ide više ovako. Ne mogu ja umesto tebe da računam vreme, imam druga posla, druge računice!"
Došao je konačno i taj dan. Najpre jednom, nešto mlađem sinu, posreći mu se, bilo neko veselje u kući njegove cure, baš kada je dopratio do kapije. Uvedoše ga, vukući za rukav, smotaše kao list kupusa. Puno gostiju je bilo oko dva spojena stola. A na stolu, pored velike voštanice koja je nesmetano gorela, kao da se ništa nije desilo, slika svetog Jovana. Zatim brzo navukoše zastore da uguše svu svetlost u prozorima. Kao u vremenima ratne ilegale. Tu, onako raspoložen od šljivke, gazda, a otac devojčin, reče : "Znam ja da ti hoćeš Jelicu, a hoce i ona tebe. Eto, pa se uzimajte! Šta ste čekali dosad?! Da opet zarati? Da nam se ugasi loza?! "
Htede mladić da zausti, kako je čekao... Hteo da...Ali odustade, ponese i njega opšte veselje svih gostiju koji su nazdravljali. I još mu tutnuše časicu rakije, pa drugu, treću... Da je znao da to ide tako glatko... i rakija i prosidba....
I drugom sinu je obećana ruka dugošetajuće izabranice. Uvedoše ga nekoliko večeri nakon veridbe njegovog brata, kao da su se dve porodice dogovorile, mada ovde ne beše slava. Samo roditelji i brat devojke. Znaju da se dugo vec "vuku"...tu njen otac zastade, nakašlja se, ispravi loše odabranu reč u "hodaju" i nastavi kako znaju ko je on i ko i kakav mu je otac, pa otud, dabome, pristaju, kako ne bi !?
Tako u kući zidovi bakalina počeše da zveče od praznine. Sada već postariji Vidoje, imao je još samo svoju tihu kćer iz sirotišta. A žena, koja je ipak bila mlađa od njega, radila je po kućama, kao vredna i postupna u kućnim poslovima, pa se po tome i pročula, te je puno kuća zvalo na ispimoć. Puno je radila, sve sa svim slojevima sukanja na sebi.
A Vera, jedino dete koje je ostalo u kući, iako ćutljivo, napredovala je sve više. Čak se govorilo da je nebrušeni dijamant, da bi mogla biti veliki pijanista, svetskog glasa. Samo, "šteta je što je žensko". On se ljutio na takve opaske, govorio da je to velika prednost, samo su ljudi zaostali. I zaista, došlo je vreme da se, sada već devojka, veliki talenat za muziku, opredeli hoće li nastaviti. Nudilo joj se školovanje na bečkom konzervatorijumu za klavir. "Dete, idi, molim te. Nisu to Nemci, Austrougari su drugačiji, nisu zveri fašističke nikad bilii. To su sve školovani ljudi, pa i oni koji nisu. Rođeni su sa školom! To im je urođeno, da budu pravi umetnici. Nisu to neki obični muzikanti. Idi, kumim te Bogom. Ti si isto tako, rođena za klavir!"
Gledala ga je bistrim, zelenim očima, kakve se retko viđaju, blistavog tena, sa ponekom pegicom, vazdušaste, crvenkaste kose. Vera je, ustvari, bila prava lepotica, ali nesvesna te lepote. Muzika je njoj bio jedini pojam za lepo. Ni mladići joj nisu prilazili, jer je ličila na lutku u izlogu sa nesalomivim staklom.
I pođe Vera u Beč, plačući u sebi, kao što je i govorila u sebi, igrala se, čitala...jedino je svirala izvan sebe. Plakao je i Vidoje, kao da mu se deo njega otkida, ali tek kada ju je ispratio. Njegovo mezimče...a nikada joj to nije rekao.

Doneo je odluku. Sat je morao poći svom prvom gazdi, nije se mogao slušati više kako maši vreme. A to je i prilika da poseti stare, dobre komšije.
I Simine kćeri se udadoše, jedna za farmaceuta, druga pođe za Crnogorca, na primorje. Od devojčice još je sanjarila o mirisu maslina o kojima su joj otac i mati pričali. Tamo, na primorju, te masline je i pronašla, gajila ih sa svojim plećatim mužem, redove maslina i četicu dece njihove, koja su se po njihovim čvornovatim stablima i granama verala.

"Prijatelju, satu je, još malo, pa otkucalo vreme. Ali, može mu se mehanizam još malo zalečiti. Da njemu bar produžimo vek, ako sebi ne možemo." Posedeše i popiše po jednu pečenu "rajku", kako je od milja komšija Lala zvao svoju rakiju.
Vratio se u grad, sa satom u rukama, kao kad ga je prvi put uneo u kuću. Vratio.ga je na isto mesto na zidu, pa se predomisli. Premesti ga na drugi zid, nasuprot prozoru, da obojica tako mogu, sat viseći o klin, a on, sedeći u stolici, posmatraju zajedno ulicu. Jedne večeri, Zuska je radila do kasno, bilo je veliko spremanje neke kuće pred svadbu.
Da je ko mogao da čuje, da je ikog bilo u kuċi, čuo bi jasno, da je umesto uobičajenog "tik - tak", kucalo "tak - tik".
Sat je bio u dubokom snu. Iako u takvim dubinama, kako kažu, snovi ne dopiru, po blagim titrajima njegovog klatna
"visuljka", moglo se osetiti da mu neke slike protiču kroz san. Sanjao je svoj život unazad. Sve svoje otkucaje i gongove, baš sve mu se povratilo, u tom čudesnom snu. Osećao se kao nikad do sada, kao da je gospodar vremena!
A pod njim, sedeo je čovek koji ga je kao člana porodice usvojio. Otkucaji u mehanizmu mu utihnuše, kako bi mogli da se usklade sa prepoznatljivim disanjem čoveka, što mu je bila već uobičajena navika, jer se najviše za njega vezao, on ga je u kuću i uneo. Nije ga mogao čuti, jer je nekoliko trenutaka ranije, a on to nije spazio, vreme mu je sada bilo isto, i unapred i unazad, Vidoje video neko plavo svetlo koje ga poziva. Da, lepo ga poziva, da stupi nasred njega, tog svetla. Tu je Vidoje čuo sporo, sve sporije kuckanje sata, kao da od samog njegovog srca potiču. Ti otkucaji su se polako pretvarili u najlepšu sonatu, koju svira na velikom, koncertnom klaviru jedna žena crvenkaste kose.
Evo, ustaje od klavira, primiče se publici koja traži još, još... A ona se smeši blago i plače sve suze, koje je dosad skupljala, umesto klikera i krpica za lutke, od ranog detinjstva, za mamom i tatom, a najviše za svojim pravim tatom, koga je toliko volela, a nije mu nikada rekla. Ni onda, kada je odlazila.
Utonuo je lagano u tu muziku, a i sat sa njim. Ipak su njihovi otkucaji bili jedno te isto. Tako ih naštelovao stari Simon, zvani Sima. Znao je on još ponešto, osim svog zanata, kažu...doneo izdaleka...

Ivana Đorđević
3.septembar 2024.godine
u Beogradu