Šapat

Učinilo mu se da je čuo šapat koji je došao iz dubokog grla mraka. Čovek se pridigao na lakat, napregnuo je oči ne bi li uočio tog tihog, noćnog govornika. Ništa sem mraka i drvoreda. Ponovo je namestio novine pod glavu, povukao je jaknu ka vratu i jako zažmurio. Vetar je fijuknuo, ali ovog puta nije bilo šapata u njemu. Iako bez reči, vetar nije zvučao prazno kao što su bila prazna razna govorkanja dokoličara u parku tog dana. Vetar je zvučao poput teškog uzdisaja koji se može čuti oko postelje čoveka na umoru. Spavač, poput pomenutog čoveka na umoru, imao je potrebu za jakim stiskom prstima šake. Prsti su obuhvatili deo netapaciranog čamovog ležaja koji je ofarban s proleća a na kojem su se mogla pročitati razna imena i nadimci individua i zaljubljenih osoba.
Četvrta godina beskućništva. Oduvek su važila ista pravila da su počeci teški i da aspolutno sve ima veze sa navikom. Istina, postao je iskusniji i daleko se bolje snalazio nego što je to bio slučaj u početku ali ne može se reći da se mirio sa svojom situacijom i statusom beskućnika. Pogled mu se i dalje obarao kada bi video neko poznato lice a jezik je i dalje, kroz stisnute vilice, davao odgovor da je dobro.
Ponovo šapat. Ignorisao ga je. Verovatno je samo pijana mladež koja traži zabavu u zavitlavanju beskućnika. Protrljao je uhom po presavijenoj novinskoj hariji i nastavio je sa pokušajem spavanja. Dok je tako žmureo, setio se svog brata od ujaka koji je kao školarac redovno stavljao knjige ispod jastuka. Verovao je da će mu se znanje na taj način uvući u glavu. Njegove ocene su uporno tvrdile da taj način nije plodonosan. S obzirom da je njegova glava počivala na novinskoj hartiji i to na onom besplatnom primerku koji je dobio od pripadnika omladinske struje pozicione političke stranke, nasmešio se ideji da će mu se optimizam možda nastaniti u glavi.
Tihi glas sličan malopređašnjem čuo se iz pravca drvoreda. Ovog puta je ustao da proveri. Znao je da neće ništa reći toj mladoj pijanoj glavi sve i da ga vidi. Nije imao nikakvu volju da to učini a znao je da bi njegova eventualna srdžba samo dala podstrek da se zavitlavanje nastavi. Mogao bi se zakleti da je više puta čuo ljudski šapat tik uz njega, ali razuverio se kada je proverio. Nije bilo nikog.
Ovaj put legao je na leđa. Posmatrao je zvezde i svetlucave satelite i o njima nije razmišljao. Mogao je sebe da nadahnjuje rečima da čovek u svom domu broji zamišljene ovce da bi se uspavao, a da on, ovde slobodan, može da broji svetleće tačke na nebu, odnosno one koje mu nisu skrile grane listopadnog drveta. Ništa od toga nije radio. Nemo je gledao u tminu pogledom koji ništa drugo sem tmine nije mogao da uoči.
Šapat se javljao s vremena na vreme. Uvek je ličio na onaj šapat koji te poziva na stranu da ti oda neku vanvremensku tajnu i to samo tebi. Čoveku, koji je bio pokriven tankom jaknom i nesanicom, nije bilo stalo ni do kakve tajne, bombastične vesti, lažne ili istinite.
Klupa i novine su ga podjednako žuljale, vetar je opominjao, ali ga nije plašio.
Uskoro će osvanuti dan. Zvezde će nestati, vetar se neće jasno čuti, ali će se osetiti u pramenovima kose i u kostima. Videće se i kako lagano ljulja obešeno telo, nekako brižno, poput majke koje ljulja svoje čedo. Šapat će biti prigušen zvucima saobraćaja i vriskom žene koja će prva uočiti to obešeno telo na drvetu.