Šaputanja u noći

Odavno već živi u tom stanu. Ali, tek od skoro je shvatila da to nije bilo kakav stan. To je stan čiji zidovi noću hodaju. Da, šetaju, premeštaju se s kraja na kraj, mimoilaze jedan drugi, kao u igri "menuet", pomalo i potrče, odskoče napred, nazad, poskočili bi takođe uvis, ali se jedino plafonu ne kreće. Ne da mu se, nikako. Kada se usred noći tako probudi, mora dugo da traži vrata od kupatila, jer nikada nisu na onom zidu na kom ih je ostavila pre odlaska na spavanje. Nekada je probudi šaptanje ili takvo kikotanje, da ne može posle dugo sa zaspi. Svaki put drugi raspored u kući, onalakav, kakav je zamišljala da ima. Kao da zidovi čitaju njene želje. A da li je to više neobično od toga što ona može da čuje njihov smeh i dozivanje, i to poimence. To su se nekakva imena koja nikada pre nije čula. Smenjivalo se puno kombimacija rasporsda, a onda, jedne noći, kada je sišla s krevega, onako, ksko to ona čini svaki put, lagano i oprezno, na mestu staze koja vodi do kupatila, prostirala se ulica. I to prilično široka. Bilo je puno izloga, čak i jedan semafor. Kod njega je sačekala zeleno, mada nije bilo automobila, pa je skrenula u drugu ulicu koja se sama postavila pred nju. Tamo je ugledala već davno zaboravljen izlog, a u njemu puno čokolada i bimbona. Zastala je i pogledom šarala po izlogu, pa kako koju bombonu vidi, pod jezikom joj i ukus oseti. Dugo se tako sladila gledajući. Taman htede da uđe unutra, ali se seti da nije ponela novčanik. Ma šta novčanik, pa ona je u spavaćici! Malo dalje, ispod prolaza sa dva debela stuba, seti se da je nekada bila prodavnica muzičkih instrumenata. I zaista, samo malkice je navirila, te ugleda veliki, srebrno sjajni bubanj, kraj njega gitara, malo nakrenuta šeretski na jednu stranu, a u dubini prodavnice, u jednom ćošku, veliki koncertni klavir, sa podignutim poklopcem. Tu, kod nogara, stajale se činele i tri flaute, u bpji zlata. Jedan saksofon je virio iza trube, kao da se takmiče ko će nad kim prednjačiti. I svako od njih je svirao svoju pesmu. Htala je svima da udovolji, stvarno je htela, ali nije mogla više da sluša njihovu kakofoniju. Pošla je dalje. A dalje, ulice su se same nadovezivale jedna na drugu. Malo joj je bilo čudno što nije bilo ljudi, ni pasa, mačaka...ali nije se činilo da nema žive duše, već da se negde skrivaju. Tek što to pomisli, kraj nje se stvori jedan dečak. Smeđe, kovrdžave kose, s malo napućenom donjom usnom. Pružio joj je ruku i vodio, vodio, dok ne stigoše u neki park. U njemu ɓeše ljuljaška, klackalica i rajeta od metalnih šipki, obojenih u plavo i crveno. On se stade verati po toj raketi. Ona zausti da vikne da pazi, da ne padne, ali se on već popeo do vrha. Uplašila se toloko, da ni glas nije mogla pustiti. Kada je malo bolje razmislila, ni taj dečak nije govorio, nigde zvuka nije bilo, osim u izlogu s instrumentima. Tamo ga je bilo i previše, pomisli. Osećala se kao u nemom filmu. A onda, jedna ruka joj dohvati rame. Okrenu se i ugleda lice, nepoznato, a ipak voljeno. Voljene oči, usne, pa i ta nema reč koju nije izgovorio, ali mu je ona pročitala kad se skotrljala s donje usne, koja mu je uvek bila malkice isturena. Uvek?! Kako to može znati?! A ipak zna...Pomisli kako je negde izgubila pamet i sećanje, pa ne prepoznje čoveka kog je nekad volela, ili... U narednim trenucima, oboje su gledali dečaka na vrhu rakete. Nije li ono njihov sin? Toliko sliči tom čoveku pored nje... Posmatraju ga brižno, oboje mu se smeše i vole ga, neizmerno ga vole. Ona ima sina! Kakva radost! I sin ima oca, koji stoji uz nju. Mesec je gvirio iza nekog oblaka i prosuo svu svetlosr koju je mogao iskapiti, o njima. Kakav je to prizor bio! Dečak je sišao s rakete, vrlo vešto, kao da je to svaki dan radio. Smešio se osmehom od šećerleme. Stao je između njih, pa skupa pođoše niz strmu ulicu. Na tom mestu, kao da je neko presekao film. Nekoliko crnih štrafti i - belina.

Sada više nije bila ni na ulici, ni u svom stanu, već u nekoj sobi s jarkim svetlom. Nije mogla da otvori oči, ali je svetlost bila toliko jaka, da joj je kroz kapke prodirala. Glas. Prvi glas od momenta kada je stupila na ulicu. Kada bolje promisli, otkada živi u tom čudnom stanu, koji vodi veoma živahan i promenjiv život, da bi od 'jednosoban', mogao promeni status u 'punosoban', niko nije ni govorio, osim zidova. Ovaj sada, dolazio je iz dubine te svetle prostorije. Pomisli da su zidovi opet menjali raspored, ali tu svetlost nisu mogli da proizvedu. Osećala je da nije u svom prostoru.
Glas se ponovio, nešto je izgovarao, ali nije razumela šta. Možda neki strani jezik?! Već u sledećem trenutku, osetila je dodir na svojoj ruci. Odmah je prepoznala njenu toplotu. Majka. Šaputala joj je pesmicu, onu, kada je bila mala...
A onda, začu reči nekog muškarca, jasne, odsećne, a ipak blage:
"Budi se iz komatoznog stanja. Tek kada se stabilizuje, uradićemo zahvat. Ne može niko garantovati, da Vam odmah kažem, ali postoji mogućnost da će opet hodati. Da će biti zdrava, mlada devojka, koja će, jednog dana, možda i majka postati. Znate, mi doktori nismo ti koji odlučuju, ali najbolje što možemo i znamo, sprovodimo volju onog koji odlučuje."

Sedela je u svom stanu, čiji zidovi odavno stoje mirno i smireno, nikud im se ne ide. Jer, ima ko umesto njih može hodati, šetati, još malo, pa i potrčati. Uostalom, oni su samo zidovi, njihov posao je da budu tamo gde im je mesto.
Gledala je u kolica koja već nekoliko nedelja stoje u ćošku. Kolica stoje, a ona hoda, mimo njih! Ipak, sa zahvalnošću ih je posmatrala, kao najbolju drugaricu, koja joj je pružala podršku i verovala da će stati na svoje noge, makar njeni točkovi posle zauvek mirovali.
Tog dana je išla na kontrolu. Na svojim nogama, samo sa štapom za sigurnost pri hodu. Majka je bila sa njom. U čekaonici je osećala toplinu njene ruke preko svoje. Doktor je bio srećan. Malo mu je i oko od sreće zasuzilo. To je bio najlepši izveštaj jednog lekara.

Sedela je u svom stanu, sada, sa već odavno mirnim zidovima. Ali, ponekada joj se činilo da ih opet čuje. Ta noćna šaputanja su je najlepše uspavljivala. Jednog jutra, svežih misli i nade, uputila se ka mestu gde je konkurisala za posao. Javili su joj, bio je završen, pa se uputila tamo da čuje rezultat. Nije primljena. Još uvek je teže hodala, to je bilo primetno, a i štap joj bio u ruci. Samo su je gledali, ne izgovarajući puno reči, osim : "Pokušajte drugi put."

Te noći, učini joj se, zidovi su se malo meškolljili, kao da ih neko golica. A odavno se nisu ni mrdnuli. Baš joj je nedostajao taj njihov nestašluk.
Sutradan, izašla je na ulicu, sama, samcita, bez štapa. Falio joj je stari drugar. A on ju je s blagoslovom pustio da se otisne i krene svetom bez njega. Nakon prvog semafora, naiđe na prodavnicu slatkiša, gde joj je otac kupovao bombone, kad god bi prošli pored nje, jer je ona pružala ručice i uzvikivala: "bone, bone!" Sada je tu apoteka. Prodavnica muzičkih instrumenata, odmah pored, ispod stubova, odavno je zatvorena, pa su je menjali, od butika do poslovnice banke.
Skrenula je u jednu malu ulicu, kojom tek dugo nije hodala još od pre...
Tamo je bio park njenog detinjstva. U njemu, ljuljaška, klackalica i raketa za penjanje, sa poprečnim šipkama u plavoj i crvenoj boji. Deca su se penjala naizmečno i razmenjivala mesta. Ljulja, klackalica, raketa...i tako ukrug. Tako brzo, da ih nije mogla prebrojati. A i što bi brojala decu. Važno da ih ima, da se čuje njihova graja i ciktanje od radosti. Njihove majke su sedela na tri klupe, postavljene polukružno. Usta su im bila na jednoj strani, dok su jedna s drugom pričale, a oči, na deci, svakoj na svom detetu.
Kraj stabla pored njene klupe, pojavi se mladić, smeđe, kovrdžave kose, s malo isturenom donjom usnom. U ruci je držao nekakav plakat koji je, očigledno, imao nameru da prikači na stablo, jer je u ruci imao mali ekser. Na njemu je bio poziv za svirku nekog muzičkog benda. Datum je bio za taj dan, to veče. Progovori mladić, obraćajući joj se glasom, koji, kao da je već negde čula, iako nikada nije, koliko zna.
"To što sedite na ovoj klupi, baš pored ovog drveta, siguran je znak da ste samo mene čekali. Da se predstavim: ja sam bubnjar ovog benda koji večeras nastupa u Komšijskom Dvorištu. Bila bi mi velika čast da dođete."
I otišla je. To joj je bilo najlepše veče u dotadašnjem životu.
Biće ih još, lepših. Samo, ona tada još nije mogla znati.
Te noći, kada se vratila kući, čekala je zabrinuta majka, ali ne zadugo zabrinuta. Uskoro će i ona imari razloga za sreću.

Dugo nije mogla da zaspi. Nisu ni zidovi. Činilo joj se, do jutra su se njihali, pevajući neke njoj nepoznate pesme, a opet, tu i tamo prepoznatljivih melodija. Čak su se i grili međusobno.
A možda joj se sve to i nije činilo.

Ivana Đorđević
8.juli 2025.godine
u Beogradu