Šarena hladovina

Kafa je mali vrhunac, tačnije, produžena ekstaza niskog intenziteta. Bez obzira na visoku početnu temperaturu, kada je otkrivanje njene tajne ključno, odnos sa njom je do kraja tanan, nežan, ne sme da popusti pažnja, ne sme se prekidati emocija. Ako ti nešto neočekivano skrene pažnju, to je kao da isključiš čula i više nema užitka, ona se pretvori u nešto bljutavo, bezukusno, beskarakterno, teško. Zato je najbolje sam spremiti kafu i sam je popiti.

Zabluda je da se kafa pije u društvu ili da je ukusnija kada ti je neko drugi spremi. Retke su osobe koje ti je ne pokvare, kao i one koje će je spremiti kao što to sam činiš. Ako ih imaš, onda to poštuj i gledaj da ne pokvariš.

Jednom sam kao poparena kučka jurcao po gradu, na prostoru ne većem od dva fudbalska terena. Bila je to neka muka sa potvrdama, sa servisima, sa razrokim šalterdžijama, sa bankama i đavolima koji vabe iz svake kafane, koji se ukazuju blažena suprotnost. Kako je teško odoleti njihovim ponudama slasti! Trajalo je to možda i čitav sat, a Dedinog sam sretao ma na koju stranu krenuo, kao da se umnožio u desetak identičnih primeraka. Pod miškom je imao, valjda, po primerak svih novina, stupao je karakteristično, kao da gazi mrave. To je ono kada stopalo duže zadržiš na podlozi i kao da ga, dok je na pločniku, pomeraš levo-desno, baš kao da nastojiš da što više mrava đonom smrviš. Mada, neočekivano je i nepravedno ovo poređenje, ipak on važi za nekog ko ni mrava ne bi zgazio, ali to nekako prvo pada na pamet.

Kada sam najzad odustao od poduhvata i pomirio se u sebi sa sankcijama koje će svakako uslediti, jer ono što sam pobrojao – a i da je samo jedno bilo – nemoguće je završiti za jedan dan, rekao bih da sam već deseti put sreo Dedinog:

– Samo kada bih znao šta ti tražiš! I u pravu si što ne žuriš, meni jurnjava nije pomogla…

– Ama, hteo sam pod lipom... Kod Žabe da popijem kafu, ali sunce nezgodno pada, pod lošim uglom, oči da izbije čoveku... Onda odoh do Pište, ali neki baksuz mi seo za sto... Hm! Ne mogu za drugim stolom, on je pogrešno postavljen, čini mi se da će sve da mi popada...

Pomislio sam da mu predložim da to libelom proverimo, ali me je odmah pročitao: – Znam i ja da stoji pravo, ali... Onda kod Nade, ona ionako najbolju kafu kuva, ali tamo je mrtva hladovina, e tek tu ne mogu. Razmišljao sam da se spustim dole do Diska ili u No koment, no to mi daleko, pa rekoh bolje da opet okrenem krug, ali sve isto...

Ukipio sam se i uneo se u patnju prijatelja, nije mali belaj s kojim se od zore nosi.

– Ima li rešenja, prijatelju? – mogao sam samo da pitam, nisam znao kako da pomažem, sem da predložim da zajedno obrnemo još jedan krug u potrazi za idealnim mestom.

Predlog je pesimistički prihvatio. Pod lipom – njegova procena – stanje isto. Kod Nade – sreća! Verujem! Uh!

Kako smo seli i poručili, blaženstvo mu drma sve mišiće na licu ispod brade, ali mene pritiska nepodnošljivo neznanje:

– Samo mi reci to o hladovini, na šta si mislio?

– Kako na šta? – čudi se i blago nervira što ima mamlaza koji ne kapiraju.

– Hladovina iscela, kada zgrada zaklanja sunce, to je mrtva hladovina. Tu ne volim da sedim... Hladovina koju čini drvo, kao ovaj javor, a sada je tek obasjan, to je šarena... Milina je tu popiti kafu...

I Dedin je u pravu, svojim ključnim navedenim preduslovima dodajem i šarenu hladovinu.

Zoran S. Nikolić