Sasvim dovoljno

Lupkam olovkom po papiru. Otkidam vreme od vremena, koje me guši dok nezadrživo nadolazi bujica praznine i tuposti. Više i ne reagujem, potpuno sam svestan svog izbrojanog vremena, koje liči na poslednja, sitna zrnca prašine peščanog sata. Nisam uspeo zaustaviti vreme.

Nisam ga zaustavio, u okretanju glave pred olujom, nisam ga zaustavio ni sklanjajući se, zanemarujući njegovu silnu sporost. Nisam uspeo ni da ga zaustavim kada mi se činilo da mi dosadno kaplje po čelu dok spavam u bekstvu od njega.

Nije nikada stalo, ni po paklenim danima vreline, ni po mrazu severnih vetrova,ono nije stalo, a ja sam bivao sve slabiji. Slabiji u opsesivnoj samolaži, da čuvam snagu za... Ja sam ga računao po susretima. Sva tri ukradena susreta sa tobom, gde sam sklanjao pogle kradući vreme, ostavljajući za neki sledeći dan, čas, trenutak, blesak...

Trebalo bi da, bar sada, u izgubljenom ratu sa vremenom, da ne budem kukavica, da kriknem, do neba pre nego što mi naslage vremena ne zatvore usta, prekriju oči... NEDOSTAJEŠ MI, sasvim dovoljno, da to sam samo želeo da ti kažem.