Sat sudbine

Sedela je, utegnuta u čipkastu venčanicu boje slonove kosti, na neudobnoj, ishabanoj stolici, levo od ulaza u svečanu salu za venčanja. Nepomična kao kip, pogleda uprtog u ulazna vrata opštine, na dnu velelepnog stepeništa. Pored nje je cupkala njena školska drugarica Ana, buduća kuma i mrmljala sebi u bradu nešto nerazumljivo. Velika, gvozdenim ukrasima okovana, vrata su cvilela u šarkama, svaki put kad bi ih neko otvorio i taj neprijatni zvuk je njenu nervozu pojačao do granice eksplozije. Matičarka je otvorila vrata svečane sale i ispratila upravo venčani par, koji je, okružen žagorom bulumente rođaka  uz škljocanje foto-aparata i sevanje bliceva, pokušavao da siđe niz stepenište bez ozbiljnijih preloma: „Vi ste  sledeći, Kovačević i Reljić, zar ne?“ ,pitala je nasmejana matičarka Angelinu, a ona je jedva primetno klimnula glavom, pogleda prikovanog za veliki kitnjasti sat u holu koji je neumorno otkucavao odlazeće sekunde tih preostalih deset minuta do 12 sati, kada su ona i Vlada trebali da se, u pratnji kumova , pojave u sali i izgovore ono sudbonosno -da.

Nervozni prsti su u beskrvnom stisku mrvili latice belih rada u bidermajeru, a da toga nije bila svesna. Strah je rastao u njoj, kao lavina koja počinje zrnom ledenice i, kotrljajući se niz padinu njenih leđa, pretvara u ogromnu, neizdrživu gromadu užasa. Nije smela da ga pozove. Znala je da ne sme da povlači konce na kojima sudbina pleše. Znala je da je ovo onaj dan u kojem će se njen život odlučiti i odabrati put. Godinama se spremala za ovaj trenutak, strpljivo, treperavog srca, iščekujući da sazna može li se izbeći  stogodišnja kletva  njene nesrećne prabake. U mislima je preslišavala samu sebe, nabrajajući sve već obavljene magijske radnje i sklopljene delove amajlije koju je mesecima sastavljala po uputstvu na poslednjoj požuteloj stranici dnevnika svoje majke. Ana je palila  šestu cigaretu, ne obazirući se na veliki znak o zabrani pušenja, nervozno povlačeći tri-četiri dima i gasila jeu saksiji sa ogromnim filadendronom. Na pitanje:„Nina, zašto ga ne pozoveš? Već su trebali biti ovde! Šta ako im se desilo nešto, dalek je to put?!“, samo je odmahnula glavom, odričući tu mogućnost. Nema mešanja u zapisane proročke reči. Ili će Vlada doći i učiniti je večno mladom, ili će se krug zatvoriti s njom i njena će prabaka konačno naći svoj mir.

Veliki je sat počeo da otkucava  ding - dong - ding – dong...

Godina hiljadu devetsto osamnaesta, jesen, dvadeset sedmi dan oktobra, Angelina Reljić, u beloj anteriji vezenoj crvenom srmom, čeka držeći za ruku svoju trogodišnju kći, u porti crkve Pokrova presvete Bogorodice, na brdu iznad svog rodnog sela, da otac njene devojčice ispuni dato joj obećanje pre odlaska u rat i učini je svojom ženom. Detetu je hladno i gladno je, ali ona stoji, čvrsto stežući majušnu ruku, neosetljiva na vetar, kišu i svelo lišće koje pada po njima. Čeka, kao što je čekala i prethodne tri godine, na taj sveti dan.Sunce je odavno prešlo liniju zenita, zna to po purpurnim oblacima na zapadu, i uskoro će se senke prvog sumraka pružiti preko sela. Čuje korake iza sebe, njihov šum po opalom lišću joj je poznat, okreće se i vidi  Radivoja, ostarelog, smršalog, modrih kolobara oko ugašenoh očiju, kako joj prilazi, bez osmeha: „Čije je ovo dete?“ ,kaže ravnim, bezbojnim glasom, ne gledajući je u oči, s rukom na opasaču na kojem nosi pištolj njenog pokojnog oca, onaj koji je ukrala iz majčinog sanduka i dala mu kada je pošao u dobrovoljce. „Naše,“ zaustila je da kaže, ali je reč zastala u stegnutim grudima, bolno se urezujući u dušnik i kidajući glasne žice. „Ti misliš da sam ja zato krvario i ginuo ove tri godine, da bih tvom kopiletu dao ime!? Budi srećna, što sam se i previše krvi  i nesreće nagledao i nek ti je Bogom prosto od mene, ne poričem da sam te voleo, ali bacila si se kamenom na tu ljubav!“ Okrenuo se na peti svojih ulaštenih jahaćih čizama i otišao niz put, crn i mračan, kao noć koja se spuštala niz okolne bregove. Pogledala je u crne kovrdže svoje kćeri, i prošaputala: „Krv je naša u njenoj krvi pomešana, Radivoje i živeće sto godina. Nećeš imati drugoga poroda i krv će tvoja kroz moju jedino živeti. Onaj koji kao ti ne održi obećanje, ugasiće sveću tvojoj lozi, zauvek.“

Svih dvanaest otkucaja je odbrojilo veliko mesingano klatno, a niko nije otvorio vrata. Matičarka je zaprepašćeno zurila u bore na Nininom licu, koje su se ucrtavale munjevitom brzinom, pretvarajući njeno lepo, još mlado lice u  voštanu masku sedamdesetogodišnjakinje. Ana je prestravljeno vrisnula ugledavši promenu na svojoj prijateljici i počela da plače. Nina je nepomičo sedela i gledala u svoje ruke na krilu, izobličene artritisom do neprepoznavanja, prekrivene staračkim flekama boje čaja. Osećala je kako joj se jedro telo suši, kako, pod mekom svilom čipkane venčanice na njoj okoštavaju pršljenovi i tope se mišići, nepovratno...Znala je da joj se bliži kraj i nije mogla da razume u čemu je pogrešila.

Avion je sleteo sa par minuta zakašnjenja. Vladimir je nestrpljivo pokupio mali kofer i pozvao rukom prijatelja i budućeg kuma Stefana da mu se pridruži. Uskočili su u prvi taksi i uglas rekli : „ Opština Savski venac.“, smejući se. „ Pažljivo vozi, prijatelju,“ rekao je Stefan, „ hoću da ga živog i zdravog predam  budućoj gospođi Kovačević, tačno u podne!“ „ Bojim se da ste zakasnili, momci,“ reče taksista, „ podne je uveliko prošlo, noćas smo prešli na letnje računanje vremena...“