Sedam Putnika

Nekakav automobil se vukao kroz noć. Nije mileo, ali se kretao znatno sporije nego što je to normalno za jedan automobil. Njim je upravljao ćelavi, neurotični vozač, znojav i unezveren. Opsesivno-kompulzivno se češući i grebući po neizbrijanom licu i grudima, mislio je naglas:

- Morao bih da požurim! Čekaju me i trebalo bi da sam već tamo, ali nemam sigurnosni pojas, a bez njega ne smem brže. Moramo voziti brže od smrti koja nam je uvek za petama, ali ne isuviše brzo da bi joj sami stizali u naručje pre vremena, jer je ona i ispred nas, jer je ona “krug”, večiti krug, kao što je i život i nema jasne granice između života i smrti. Coincidentia oppositorum.- 

Ovo je vozač često ponavljao, opsednut strahom od smrti, zbog čega je i bio vozač, ublažavajući tako svoj strah deluzijom da joj izmiče, vozeći ispred nje.

Nakon, još nekoliko puta izgovorene sopstvene mantre, ugledao je u mraku tri crne siluete kako mu idu u susret.

- Crno je belo posmatrano sa druge strane - mislio je, dok su se siluete, ulazeći u nasilno zaustavljeni automobil, pretvarale u poznate mu osobe. Bile su to vrlo neuobičajene i jezive osobe, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog svoje prošlosti i onoga čime su se bavile. Ona, koja je sela napred, bila je poznati sveštenik-asketa koji se redovno samokažnjavao, samopovređujući se na razne načine, ne bi li svakodnevno okajao svoje grehe i prigušio glas koji je u njegovoj lobanji besomučno odzvanjao od ranog i nesretnog detinjstva.

- Nisi ništa loše učinio. Dečak je bio beznadežno siroče koje bi umrlo da ga ti nisi prihvatio, a ti si ga voleo i ukazao mu pravi put koji i dalje slediš, zbog čega si i oslobođen nekakve glupave optužbe i vraćen u Božiju službu- bila je jedna od sveštenikovih mantri, koju ove noći nije izgovarao naglas.

Iza vozača sedeo je filosof i bivši vođa revolucionarnog pokreta, osuđen na smrtnu kaznu zbog antirežimskog aktivizma i ideologije.

- Samo da moja smrt ne bude uzaludna i jadna, da ne umrem na bedan način. Vešala, giljotina…samo to ne. Umreti kao heroj i ostati upamćen sa svojom idejom, za primer novim generacijama, tako moram umreti, - glasila je osuđenikova mantra koju je izgovarao kroz šapat i za sebe.

Do osuđenika je sedeo egzekutor, ličnost zaslužna za desetine pa i stotine tela poslatih pod zemlju, bez griže savesti i saosećanja, kojoj zbog ovog potonjeg nije bila potrebna mantra ali je osuđenikov šapat ledio inače hladnu, ustajalu krv rođenog ubice.

- Vešala, giljotina, žica za davljenje…- bile su reči koje su, činilo mu se, njegov strah pretvarale u masu živog blata i usirene krvi, čiji je sastavni deo i sam postajao i grlo mu se sušilo uz užasan bol svaki put kada bi pokušao progutati pljuvačku.

I tako, za vreme dok vozilo užasa nije stiglo do svoje destinacije, atmosfera koja je vladala u njemu bila je takva da bi je Lotreamon sa ushićenjem smestio u “Maldororova pevanja”.

Kada se, pod plavim neonskim svetlom, kao poslednji urlik bika kojeg je zaklao nevešti seljak, ugasio motor sablasnog vozila, neko je iza prozorske zavese posmatrao četiri jezive prilike kako, kao posmrtna povorka, ulaze u hodnik velike, bele građevine.

- Hodite ovamo- zapovednički je sa dna hodnika doviknuo neko za čiji se glas ne bi pouzdano moglo tvrditi da je ženski.

- Oče, završite svoj posao, ako osuđenik želi da se ispovedi ili šta već treba, to vi sami znate, samo požurite- odzvonio je Glas.

- A vi gospodine, uzmite ovo i kada sveštenik završi, dajte osuđenom da popije,- obratio se krvniku, pružajući mu jednu čašu sa tri pilule i drugu sa nekakvom tečnošću, koje ovaj jedva prihvati drhtećim rukama tiranina, sada već paralisanog od straha za svoje zločine i kaznu.

- Ne plašite se, nema više seča glava i vešala, to je prevaziđeno, vaša kazna je samica vaše svesti- eufonično prozbori Glas koji voštano lice egzekutora razvuče u psihopatski osmeh bezumnika.

- Gospodine, vi što vozite, pođite za mnom po vaš sigurnosni pojas- odsečno završi Glas i uputi se niz hodnik, nemarno lupkajući svojim klompama u rezonatoru bele, volšebne zgrade, dok se iza njega radosno gegao ćelavi vozač, drapajući se po licu i grudima.

Već je bilo svanulo kada se Glas, koji je cele noći ispunjavao utešnom zvonkošću, prostorije velike, bele građevine, užurbano kretao hodnikom na početku kojeg su se nalazile dve osobe, sa namerom da u pravom trenutku odgovori na muški glas jedne od njih.

- Dobro jutro, doktore!- reče Glas.

- Dobro jutro, sestro! Nadam se da je sve proteklo u najboljem redu?- upita ćelavi, neobrijani muškarac u belom mantilu.

- Naravno doktore- potvrdi sestra.

- Drago mi je da je tako, i da preskočim nepotrebne formalnosti, ovo je nova sestra ove duševne bolnice i odmah je uputite u stanje četiri najvažnija pacijenta!

- Razumem doktore!- reče sestra i prinoseći papire sa naznačenim sobama i ostalim beleškama o pacijentima, novoj sestri, započe:

- Slušajte pažljivo, devojko! Ova ustanova je osnovana zarad dokazivanja napredne teorije našeg doktora. Radi se o teoriji koja ludilo pokušava da ne suzbija pretvarajući ljude u biljke, već da ludilu pusti na volju, ukoliko je to moguće, shvatajući ga kao normalnu reakciju u datim okolnostima. Svi pacijenti pokazuju neverovatne sposobnosti pod terapijom ove ustanove, a najviše četiri pomenuta, sa nadprosečnom inteligencijom i, po staroj metodi lečenja, dijagnozom šizofrenije. Naše lečenje se bazira na placebo terapiji i bez ikakvih psihoaktivnih supstanci i medikamenata -

Pokazujući prstom žvrljotine na papiru, sestra nastavi:

- Ovde je pacijent koji je bio sveštenik. Kao mali, bio je seksualno zlostavljan od strane oca i to isto je i sam uradio dečaku kojeg je uzeo pod svoje kada je već bio cenjeni sveštenik, zbog čega je okrivljen a potom sproveden u našu ustanovu. Dajemo mu vitaminske injekcije i infuziju jer u svojoj askezi ne jede ništa, i obavezno u vene na šakama i stopalima, jer on te ubode doživljava kao eksere koji ga zakivaju na krst, poistovećujući se i proživljavajući kroz svog idola Hrista, i verujući da svaku noć umire za dobrobit čovečanstva. Pa još uz svo to preziranje života, umro bi odavno, zaista, ali njegova vrednost je ipak izuzetna. Zato ga čuvamo.-

Devojčin prezir je bio toliko jak da ga je sestra osetila, zaustavila se i uhvatila ga u tom mladom, živahnom i prodornom pogledu, lišenom empatije, no nastavila je:   

- Ovaj sledeći je egzekutor. Učestvovao je u nekoliko ratova i pobio mnogo ljudi. Voleo je da ubija i imao je običaj da sa uživanjem ispaljuje hice u glave ili kasapi na desetine zarobljenika, talaca za samo jedan dan. Zbog izloženosti radiaciji oboleo je od raka grla i od tada oseća specifičnu vrstu straha, zbog kojeg raspomamljeno pokušava pobeći od sebe! Plaši se giljotine, vešala, transponujući sebe u srednji vek, kao dželata, i osećajući bol u grlu, pa je zato fikcija njegovog straha sve što se tiče grla; Giljotina, omča, žica, pa čak i pepermint bombone…- Mlada sestrica se nasmejala ne pokušavši ni da prikrije iskrice svoje sadističke indiferentnosti prema takvom stvoru!

- Uozbiljite se, devojko- baritonski izgovori sestra, -slušajte dalje!

Ovo je osuđenik. Bio je vrlo ambiciozan, talentovan, hrabar i aktivan, kao pravi veliki borac. Zbog svoje harizme i inteligencije imao je veliki uticaj na mase. Svojim ponašanjem, govorima i pamfletima koje je sam ispisivao, postao je generator velike mase slobodoumnog, zdravog i razjarenog dela populacije koja se raspala nakon što ga je policija uhapsila i mučila isprobavajući na njemu najgoru vrstu torture onesposobljavanja svesnog bića. Od tada samo želi da umre ponosno. Dajemo mu po tri prazne kapsule i čašicu limuntusa, dok on veruje da guta kukutu i umire kao Sokrat! Tako još uvek čuvamo ono što u njemu vredi, inače bi odavno bio biljka ili ne bi ni bio!-

Čuvši to, sestrica se jedva uzdržala da ne brizne u plač, ali je to zataškala pokušajem da zevne, pa kako joj to nije pošlo za rukom, istom je obrisala ono malo suza što krenuše da poteku. Zatim se nakašljala i dijabolično iskezila, perverzno izgovorivši:

- Žao mi je! Samo nastavite!- Sestra je odsutno gricnula usnu na trenutak, dok su joj pametne oči zamišljeno gledale kroz devojku i kroz sve što se ispred njih nalazilo, da bi iznenada udarila štiklom o pod i nastavila:  

- I ostaje još vozač. On nije toliko fascinantan koliko njegov slučaj jeste. Običan čovek kojem je u saobraćajnoj nesreći u kojoj je on bio glavni krivac, zbog brze vožnje i sudara sa drugim vozilom, kroz šoferšajbnu probila i izletela na asfalt, voljena žena sa detetom u naručju i drugim u utrobi, dok je samo on imao sigurnosni pojas zahvaljujući kojem je i preživeo.

Od tada ga više nema u “njegovim kolima“, a stalno ga traži i mi mu ga dajemo. Ludačka košulja je njegov sigurnosni pojas, iako je inače ne koristimo, čak naprotiv, kategorički se ophodimo prema zastarelim metodama postupanja prema duševno obolelima, ali on samo u njoj biva ono što zaista jeste.

I zapamtite devojko, pacijenti moraju maksimalno ispoljiti svoje ludilo, jer ludilo u našoj teoriji nije ništa strano i neželjeno već naprotiv, samo pojačan intenzitet nečega što svi mi imamo u sebi kao neizostavni deo naše prirode, i čemu u ovoj ustanovi namenjenoj isključivo ludilu kao neupotrebljenom daru prirode, toj najneispitanijoj oblasti ljudskih moždanih funkcija, treba dati prostora da bi otkrili dokle ljudski um, bez bilo kakvih ograničenja i inhibicija, kroz psihički lavirint, može da dosegne. Nadam se da ste me bar koliko je neophodno, razumeli?- nipodaštavajuće završi sestra.

- Nadam se da je potvrdno,- reče nova sestrica provocirajući sestru ciničnim kezom malog deteta koje prvi put vidi igračku što se sama kreće na daljinsku komandu.

- U redu, uzmite ove papire i laku noć- reče Glas sestre, pozdravi se sa doktorom, utrpa beleške novoj sestrici u ruke i nastavi ka nekoj od prostorija, gde i zamače.

- Ona je sad otišla da spava- prošaputa doktor. - Noću dežura a danju spava i savršena je negovateljica. Obiđi je povremeno, mada i nije neophodno. Jer, znaš, ona je naš, uslovno rečeno, najvredniji pacijent. Nekada je bila medicinska sestra u porodilištu u kojem je izbio požar zbog paljenja elektroinstalacije, pa se mnogo beba pogušilo ili izgorelo u požaru, kao i osoblje koje je tada radilo noćnu smenu, a ona je preživela sa opekotinama trećeg stepena i zato je sada ćelava i češe se ovako po glavi, licu i grudima, povremeno nesvesna toga! I nemoj joj se kojim slučajem zbog toga smejati kao što si to maločas činila, ili radi to ali da te ona ne vidi, no nikako je nemoj dovesti u stanje da posumnja, jer nije se otkrilo da li je ona namerno uzrokovala taj požar a sve je ukazivalo da jeste. Zato je ovde. Zato nosi bolničku uniformu i toliko se žrtvuje i zalaže za pacijente, tako da, molim te, pazi! Griža savesti, devojko. GRIŽA SAVESTI JE NEŠTO NAJPLODNIJE ZA BILO ŠTA ŠTO ŽELIŠ ZASADITI U LJUDSKU DUŠU! Savest nam je od izuzetnog značaja zarad dokazivanja teorije o savršenstvu ludila čija snaga nema granica, ako mu se omogući moć ejakulacije u nepoznato i neispitano područje u koje ljudski mozak nikada ne zalazi, nasuprot bednoj svesnosti našeg obitavanja i poštovanja konvencionalnosti i nevoljnosti za napredak ljudskog roda! Savest je koordinator naše volje a volja je ono što nikada nećemo razumeti jer za to nismo stvoreni. Stvoreni smo da joj robujemo ali ja se nadam i VERUJEM da jedino kontrolom VOLJE možemo uznapredovati kao bića koja su već osuđena na samouništenje, jer neko drugo NAPRED se ne nazire! I hronološki gledano, upravo zato sve humane ideologije trunu završavajući u masi živog blata i usirene krvi! Još nismo spremni, a ako grešim u svojoj teoriji, mislim da nikada i nećemo biti! Jesi li me razumela?- zaurlao je doktor, obuzdavši se u istom trenutku i povlačeći svoju, ka sestrici uperenu ruku na svoje neizbrijano lice, da se počeše, očekujući odgovor koji već zna.

- Ne brinite doktore, sve razumem kao što i znate, i kao što i vi i ja znamo zašto sam baš ja ovde, zar ne?- odgovori nova sestrica, lucidno i bez mrlje zbunjenosti.

- Naravno devojko. Nisam ni sumnjao u tebe…Izvini, malo sam se uzrujao, zaboravi! Znaš šta ti je činiti?

- Naravno! Opusite se i prepustite sve meni!- odgovorila mu je sestrica, poljubila njegovo neizbrijano lice i živahno se uputila niz hodnik.

Doktor je, uhvativši sebe zagledanog u taj repić koji se koprcao na njenoj glavi dok je ona razdragano nestajala u lavirintu duševne bolnice, zatvorio oči držeći ih tako taman onoliko koliko mu je bilo potrebno za najprostiju sopstvenu meditaciju nazvanu po najprostijoj stavci njegove teorije; “U osvit nove zore”… Onda je snažno izdahnuo, okrenuo se ka vratima i izašao iz velike, bele građevine ušavši u malo, crno parkirano vozilo…

Nagnavši vozilo da se pokrene, oživeo je riku onog umirućeg bika iza svog čela, bodro i snažno zgazio papučicu i jurnuo u šarenu noć.

- Moram da požurim! Čekaju me i trebalo bi da sam već tamo, ali nemam sigurnosni pojas, a bez njega ne smem brže. Moramo voziti brže od smrti koja nam je uvek za petama, ali ne isuviše brzo da bi joj sami stizali u naručje pre vremena, jer je ona i ispred nas, jer je ona “krug”, večiti krug, kao što je i život, i nema jasne granice između života i smrti. Coincidentia oppositorum – Izgovorio je doktor svojim dubokim, pušačkim glasom, onako stoički i sa puno snage koja čeka da bude upotrebljena, zagrebao noktima po svojoj ćelavoj lobanji i grudima, i krenuo svom snagom svog bića i vozila, u ono napred, u ono nepoznato, u neispitanu prazninu ljudskog življenja i ka onom nedosanjanom mestu gde su do sada sva sunca zalazila…

Igor Rajović