Šejn

Probuditi se, biti budan, bdeti.

Prilaziti im znači znati smeti, biti veći od njih. Znači naučiti ih, a onaj koji uči već je sebe osvestio. Sve što ranije nije znao sada je pretvarao u istoriju i, uzevši to znanje za sebe, kontrolisao. Moć je ambrozija, opijum, hrana bogova, smrtnicima neophodna kao vazduh.

Znao je da u sebi nosi duh, beskrajni napon koji se preliva na ljude onako kako sunčeva svetlost prekriva tamu.

Nosio je visoko mišljenje o sebi. Pričalo se da je vrač, a sumnjalo da je upravo on razvukao mrežu đavola preko ljudskih srca. Fanatik, čarobnjak, lutalica, besposličar. Dolazili su mu, uprkos svemu, opijeni njegovom sposobnošću da ih iz stanja potonulosti uzvisi do vrhunca slobode.

Oslobađao ih je za sebe same, možda im usadivši mrak, možda smrt, a možda i besmrtnost.

Sebi je dopustio da od tog istog sebe otkine parče mudrosti, svoje suze i krv, da im da, samo zato što oni nemaju. Da im se žrtvuje na koncu propasti sveta, da im u oko pruži vreme, koje oni sami ne bi nikada dotakli.

Patio je i pljuvao za čovečanstvom, bilo mu je mrsko, ali ga je, u središtu svoje oholosti, ipak snažno voleo. Ta smrt iz koje je došao, svest i svesnost koje je stekao učili su ga mržnji, konačnom činu osvete.

On je dopuštao i bio budan, za sve njih. Samo je za njega bilo mesta. Samo ih je on zaista bio svestan. Ostali su možda trajno oslepeli.

Jasna Rakićević