Seme ljubavi

Kroz prozor jedne male kuće posmatram  oca i dete, jer sam  odgovorna za rezultat mog rada. Učinila sam sve što je bilo neophodno. Nisu oni te pomoći svesni, naravno i ne mogu biti, nego, onako, ja vama pričam.

*Kako ja to radim ili mi to radimo?

Ne bih mogla da vam to objasnim, ne, vama ljudima ne vredi objašnjavati, sve je stvar vere i intuicije, tako, valjda, vi to zovete. Evo gledajte, ocu sam dala nadu, unutarnjim glasom potakla ga da razmisli o svemu. Mi to zovemo sejanjem. Nismo odgovorni za ono šta će izrasti iz tog semena, to zavisi samo od njega. Za sada je bitno da, zbog očajanja, ne okonča detetu i sebi život.

*Mislite, da li mogu da ga sprečim u toj užasnoj nameri?

Neeee, to nije moj zadatak. Čudno je da i pored svih moći ne možemo puno da utičemo na spoljašnje događaje. Mi radimo sa unutrašnjim svetom u čoveku. Evo, pogledajte, on sada plače i to je dobro...

Zaista, muškarac koji je sedeo na ivici kreveta je plakao. Na podu ispred njega sedelo je malo dete igrajući se sa dve figurice konja. Na jednoj figurici nedostajala je noga, ali to njega nije sprečavalo da se zanesen zamišljenom situacijom zaigra. Na krevetu je, pored tužnog i očajnog čoveka, ležalo  mrtvo telo mlade žene. Jadnica je upravo izdahnula. Bolest je bila jača. I pored njihovog truda da zarade za pristojan život, živeli su bedno. Glad je bila njiihov doručak, ručak i večera.

*Pitate me šta će biti sa njima?

Ne znam, postoji više opcija. Ako sam dobro uradila svoj zadatak nadam se nekom srećnom nastavku. Pogledajte, dolazi njegov gazda…

U prostoriju, u okvir onog prozora, uđe jedan krupan čovek, skinu šešir i poče nešto da priča i da širi ruke. Čovek na ivici kreveta prestade da plače, činilo se da se zahvaljuje tom čoveku, gazdi. Dete je već bilo ustalo i privilo se uz oca, stavivši mu one dve figurice u ruke. Krupni pomilova dete po glavi i izađe.

*Polako, objasniću vam.

Došao je gazda, izjavio saučešće i obećao čoveku i detetu mnogo bolje uslove života i rada. Taj čovek je shvatio svoju grešku i bilo mu je krivo zbog smrti mlade žene. Upravo se i zahvalio tom jadnom čoveku što mu je spasio omiljenog, rasnog konja, tako što ga je negovao i izlečio ranu na nozi. Zbog toga, a i zbog sopstvenog pokajanja ponudio je mnogo bolje uslove rada, kao i lepšu brigu o detetu, osim što će platiti sve vezano za sahranu. Eto, moja misija je završena!

Da, naravno i ja se radujem što ovaj čovek nije odlučio da se ubije.

*Šta kažete, moja zasluga?

O, da, ali me više raduje moj uticaj na tvrdo, gazdino srce. Čovek je bio bahat i agresivan. U naletu besa, što njegov omiljeni konj nije pobedio na Velikoj gradskoj trci, udarao ga je po nogama nekom gvozdenom šipkom. Srećom, ovaj drugi je uspeo da mu zaleči rane… Da, da, to je za mene veliki uspeh, preobratiti kamen u cveće, probuditi ljubav kod onoga koji ne zna šta je to…

*Kako to radim?

Rekla sam vam, ne vredi vama, ljudima, to objašnjavati, a jednostavno je: posejete seme ljubavi i ljubav će, kad tad da nikne, ali sa verom i nadom, a kako drugačije?