Senka, ikona i sveća

Gorela je uspravno, praveći od sebe same jedinstvenu figuru. Plamen joj je lizao senku nad njom, terajući je da se ili sakrije ili podlegne toj svetlosti. Senka se odupirala danju nekako, ali sveċa se gasi tek u ponoć, treba da izgori do kraja, da ostane samo topla barica, koja će se zaustaviti u vremenu, koja će svedčiti o jednoj slavskoj sveći. Ta sveća je imala zalepljenu sličicu Arhangela Mihaila na svom dugom telu i venčić od papira. Bila je žute boje, po porodičnoj tradiciji, jer belih sveća nije bilo pre, a kada ih je bilo, smatrale su se luksuznim, jer više koštaju, a i više dime. Stari čovek je uvek skraćivao fitilj, posebnim makazama za tu priliku, da ne bi kapala po stolnjaku. Ali, ovog puta mu je to promaklo. Osećao je kao da je i sam prokapao, kao ta sveća, istopio se, a snaga mu se u dimu pridružila senci na zidu.
Kolač, kružnog oblika, sa četiri kugle, a petom odozgo, bio je isečen odozdo, u obliku krsta. Ptičice od stvrdnutog testa po njemu, bile su zalepljene, pa im ni raširena krila nisu pomagla da polete. Ialo je bio isečen na četvoro, kolač je još bio ceo.
Stari čovek je sedeo, osluškujuċi šumove. Ne bi mogao znati koliko dugo tu sedi, ali kao da sedi na toj staroj, dobro poznatoj kuhinjskoj stoloci, već čitavu večnost.
U plamenu sveće, ređale su mu se slike... Njegovog oca, kako i on sedi, na hoklici iz stare kuće, a majka, ona samo prinosi posude sa peći na sto. Najpre supu, pileću, od šije i leđa, a drugi komadi su bili ispečeni, sa krompirim, lukom i paprikom iz male bašte iza kuće. On i sestra, devojčurak sa pletenom haljinicom, čekali su ono glavno - kolačiće, valjuške sa šećerom. Dok je njena bucmasta ručica grabila u male šake više kolača nego što može da drži, otac je dolivao sebi rakiju, uvek nedovoljno, koliko može da popije. Ali, ne uvek, samo kada ne radi u fabrici, kada nije metalac, već svoj na svome, kada je domaćin slave, "a to, 'ej!", nije mala stvar, da može da uživa u svojoj maloj porodici. Smeškao im se, odobravajući sve, naročito nakon trećeg čančića šljive. Na dečakovim nogama su bile poklonjene stare cipele od ujaka iz Palanke, majčinog brata, nešto imućnijeg od njih, jer mu je pripalo nasledstvo. On se već bio oženio, izrodio sa ženom troje dece. A i sestra mu se udala, ona ima tamo svoju kuċu, kod muža. A taj muž, mogao je, imao je pravo da traži miraz, ali on je već bio srećan što je dobio onu koju je želeo.
A ona, majka, koja je i sama radila, kao ispomoć boljim kućama, i ona je tog dana, za slavu, bila na svome, u kućici koju je držala besprekorno, jer je tako red, domaćinski, a i volela ju je, jer su je oboje, zajedno stekli.
Gledao je tako, stari čovek, slike svog detinjstva, kroz plamen sveće u toj sobi. Gledao kako majka žustro i uzbuđeno briše svoje, već čvornovate ruke, sa okožnalim plikovima o lanenu smeđu kecelju, svaki čas, pa njenim ćoškoma, opet, u sledećem trenu, uzima limenu šerpu iz pećnice, da proveri je li dovoljno pečeno. A kuća, sva miriše, k'o duša.
Ujedno se i zagreje, čak i zemljani pod postane topliji. Pas, Murica, kako su ga zvali, i on brzo i vredno maše repom, kao da hoće da i on doprinese tom svečanom izvlačenju šerpe iz pećnice, uz varnice - slavnice i svakom prilazi, gledajući pravo u oči, da bude siguran da je to taj dan, dan neizmerne radosti, koga će se svako od njih ponaosob, zauvek sećati.
Brat seki briše, od šećera musave obraze, pa svoje prste s uživanjem poliže, jedan po jedan, sve cokćući.
I sada, sedeći u polumračnoj sobi, oseća tu slast.
Titraj sveće je ređalo slike, kao na onom projektoru, koji je kao mladić vrteo, u tamnom sobičku bioskopa. Puno se još takvih dana dogodilo, dana slave, pa i bombe kada su padale. Ako nema tokom godine, za svetog Aharhangela Mihaila uvek mora da ima.
Kada su Nemac i ostali strani uljezi otišli, ostaše oni, koji su bili sve, samo ne domaći, jer je njima ta reč bila strana, njima je bila domovina ma prvom mestu, fabrika, a tek onda kuća. Nisu znali da je temelj domovine ono što ta reč sadrži -dom. Oni su slavu, taj temelj kuće, tu snagu od godine do godine, koja je držala zidove i čeljad među njima, sa ikonom na onom čelnom, zabranjivali, smejali se glupom, primitivnom, paganskom, sujevernom, kako sve nazivaše čestito narod, kao da svojih predaka ne imaše, izrodi, a niko im za ikonu i sveću ni parče hleba nije ištao.
Otac i majka su stizali u godine, a i one su njih. Slava je svaki put bila sve brojnija. A kuća veća, sa zidovima zeta zidara u slobodno vreme, a milicionera po dužnosti, za koga se sestra udala. Tamo su se stari šćućurili i ćućorili, pored limene peći, zvane "Smederevac". Zet je dovodio i svoje kolege, da posle smene navrate na tastovu slavu, samo da drže jezik za zube u službi. Jezik im je bio već toliko zauzet ićem i pićem, da ga nije bilo potrenno vezivati.
Sestra se lepo udala, uvek je mislio, sada je red na njega, koji je živeo u iznajmljenom sobičku, u kom je provodio samo spavajući. Zanat je lep izučio, precizan, cenjen, umetnički.
Voleo je lepo, pa je lepo i našao. Devojku, visoku, vedrog lica, sa mesecom na čelu, ali bolešljivu od plućne bolesti. Kada ju je doveo na slavu, u kuću, koju je zet sazidao, bio je ponosan, što on ima sobičak, ali ima i nju. Uskoro će se skućiti, kao njegovi stari. Njihova kuća će imati i topao pod, od betona, ne zemljani. Na slavi kod zeta, otac nije više ni znao da je slava, samo se smeškao i zamišljao svoju dečecu i svoju dukat -ženu, onu bez miraza. A majka je, da pomogne svojoj kćeri, uvek bila za šporetom, nikad za slavskom trpezom, da ne smeta. Oko stola je bila četa milicije, "narodne", kako je nazivaše, a koja je čuvala one što su slavski kolač i žito u slast jeli, iako su to prezirali.
Otac je tako jednom, ustao od slavskog stola, izašao, a niko nije ni primetio da ga nema. Kolega zetov ga je uočio, kap lovac starog jelena, u obližnjem šumarku. A nije popio ni jednu svoju "šljivku", jer ni rakoja nije bila više njegova. Otkad zetu dade ćerku, a da, kako nalaže red, nije ni pitao, ništa više nije bilo njegovo.
Jednog dana, nije bilo nikog u kući, a njegova dukat - žena je plevila baštu svog zeta i kćeri, po kojoj su gazili unuci, obesni i razuzdani dečaci, jer su imali oca koji nosi pištolj. Otvori vrata, već otškrinuta, kao da su pozivala vani. Dugo je hodao, da ni četa milicije nije mogla da ga nađe.
Posle dva dana i noći, vratio se sam, legao na zetov krevet i - umro.
Nakon očevog odlaska, dugo nije išao u kuću svoje sestre i zeta, tek krišom ponekad, da vidi majku. I zaticao je uvek, kraj šporeta ili klečući u bašti, jer ju je "zemlja vukla", kako je znala reći.
Kao položen dukat, blago, u zemlju je i zakopaše, uz svog saputnika, svog "šljivka".

Žena mu je rodila kćer, malo nalik njemu, malo majci, ali najviše samoj sebi. Sveća i kolač pređoše u kuću, koju su zajedno stekli. Lepo je taj plamen goreo, od podneva do ponoċi, radovao se svakom dašku izdaha od smeha, od izgovorenih reči, pa i pesme. Sva je srećna pucketala, uz supe, pite, kolače.... Negovao je tu sveću, kao rod rođeni, da ostane prava, tokom cele slave, brinuo da ne pokapa stolnjak, a usput, dodavao posuđe, dok je ženu - mesečevu vilu, vukao za ruku, ne bi li se odmakla od šporeta, da i ona na tren sedne s gostima. Pritom joj je namigivao, puštajuċi da mu njeno mesečevo čelo obasja lice.
A kćer njihova mu je sedela u krilu, kako bi mogla da dohvati kolačiće sa stola. Kada je kćer porasla, dodavala ih je ona njemu, svom ocu.
Sa majkom je znala da prevrne celu kuċu, od poda do plafona, da sve bude čisto i spremno za taj dan, dan slave. Ikona se skidala sa zida, a pred nju se prinesu sveća, kolač i činija slavskog žita, ukrašenog polovinama orahovog jezgra. Da, to je bila ona, dedina ikona, prenesena iz zetove kuće. Ovde su joj boje bile lepše i žive, ovde nije boravila u prašini i mraku. Imala je svoje mesto, uz kandilo, boje starog zlata, sa crvenim staklom, krila Arhangela Mihaila, ovde su bila belja i raskošnija, a i mač mu beše sjajniji.
A onda...boje joj opet izgubiše svetlost. Njegova mesec -žena se razbole od svoje stare, plućne boljke, koja je dugo držaše, tako da je ne bude ni tamo ni 'vamo. Tako neodlučna bolest je teža od one koja samo "preseče" odluku. Odnese je, sve sa onom svetlom stranom meseca, te ostavi samo onu tamnu. Dugo su otac i kćer tražili i mesec i sunce. I probi neki zrak u njihovu kuću. Jer, svetlost uvek nađe put.
Kćer se udade, ali ne za zeta kao u sestre, već za jednog "domaćinskog", što se u sve i svaku razume, što nema šta ne može popraviti i napraviti. Sve je sa kćeri njihovom on hteo i mogao, svega imao, ali ne i deteta. Slavskim kolačima su sada nedostajale ručice koje će posegnuti za njima. Svega je bilo, i to je bilo lepo, divota od Boga, kako je red da za slavu bude, ali je sveċa svoj plamen svake godine smanjivala, kao da nije imao za šta i koga sjati. Specijalne makaze za fitilj su uvek bile spremne da ga krate, ali su sve ređe trebale. Mislio je, ni sveće nisu kao što su bile, da je to sve do voska, nije to "onaj" vosak, ovo je neka druga, neprirodna tvar. Miris tamjana je nadjačavao one od jela, koje je bivalo sve skromnije, jer on nije mogao puno pojesti, a kćer i zet nisu puno gostiju pozivali, da mu ne ometaju njegov dan, koji je želeo samo da provede uz ikonu, dok god sveća bude gorela. Ako ne dođe do svog kraja do ponoċi, a on usni, kćer bi ga budila, da je ugasi i time okonča slavu za tu godinu i pozdravi sa slavom do naredne. Uzimao bi komad od kolača, polio vinom, pa njime preklapao plamen. Tada se moglo čulo šištanje ugaslog plamena, uz miris nadimljenog natopljenog hleba crvenog vinom, koje se promenilo u tamno bordo.
Plamen je sada goreo, čini mu se, više nego ikada... i gde su makaze za fitilj? Gde je njegova kċer? Zet, iko? Gde su svi, trpeza, gosti? Ustade iz stolice, ali nije mogao da dodirne tlo. Nije ga osećao. A nije ni noge. Kao ni sve na sebi. Samo je sećanja još uvek osećao.
Behu od tako čvrste materije, da je mogao da umesto tla, stane na njih.
Plamen je i dalje goreo, iako je sveċa bila sve manja, ali i dalje raskošnog izgleda, od kapi kojima je samu sebe zakitila.
Ušla je njegova kćer. Dosta je drugačija, starija, tužna. Da, predata je i godinama i tuzi, koja se razmutila u veliku posudu sa setom, onom, koja ne odlazi, dok sam čovek ne ode.
I oseti stari čovek, kako mu se srce steže, oseti, iako do malopre ništa na sebi nije osećao. Video je kako njegova kćer prinosi stare makaze za fitilj i seče ga, iako je sveća već pri kraju. To je učinila, jer je i njen otac tako činio. Plamen se u tom trenutku smanjio, pa je tamni deo sobe prevladao, razvukavši se preko zidova, kao vekovna paučina.
U toj seni, tom tamnom delu sobe, bio je i on. I to ne samo u njoj, već je bio deo nje. I ne samo sada, već dugo vremena, čini mu se, čitavu večnost. Stopio se sa senkom na zidu pokraj očeve ikone.
Krila arhanđela su bila toliko široka, da su prelazila okvir slike.
Odjednom, zamahnuše snažno, da se njihov klepet mogao čuti i na ovom i na onom svetu.
Pri razmicanju krila dugačkih pera, plamen sveće je jako zatreperio, ali je odolevao da se ne ugasi. Kćer je ustuknula. Proverila je da li se to možda prozor otvorio. Ali, prozor je bio čvrsto zatvoren, jer novembar voli često da gosti košavu na svojim razuzdanim slavljima. Učini joj se nečije prisustvo. I to ne nekog ko ne pripada kući. Plamen se pri gašenju na tren pojača, kao da želi da se pozdravi, dok ne ode u večnost, gde svi plamenovi idu. Ona od njegove jačine oseti toplinu na obrazima, čelu, vrhovima prstiju... onu poznatu, od detinjstva, svog doma, roditelja svojih, oca, koji bi u tom času rekao :
"A sada, ova slava, hvala Bogu, u zdravlju i miru, završena je. Pa dogodine opet, Bože zdravlja i dana pred nama."
Nasmeši se na te zamišljene očeve reči, prekrsti se tri puta i uputi pogled ikoni. Krila Arhangela Mihaila, sa ikone pređoše na zid. Gledala je tako, kao da ne gleda svojim očima. Jer, koliko god je to bilo neobično, njoj je bilo tako, kao da je taj prizor već nekad videla. Nekada, kada je svet bio jedno.

Otac prepozna kod svoje kćeri osećaj koji i sam imaše. Kao i taj plamen sveće, zatitra mu osmeh, koji niko nije mogao videti, jer za takve osmehe i bića kao on, svet još nema oči.
Setio se u momentu svega - svog povratka kući na velikim belim krilima, jer je molio... da je još jednom vidi, da joj da utehu... Setio se, kada pored ikone ugleda svoju sliku, koju je kćer stavila, u ramu boje starog zlata, zajedno sa slikom njene majke, a njegove mesec - žene, koju će potražiti. Da zajedno čekaju svoju kćer. Kao pre nego se rodila...

Krila arhanđela zalepršaše. Poneše sobom sen onog, što ovde nekada beše sin, muž i otac, čovek koji je celog svog života slavio njegovo ime.

Ivana Đorđević
20.novembar 2024.godine
u Beogradu