Senka na kraju hodnika

Očajanje, lenjost i jadikovanje. Pad, patetična igra ćutanja. Jedno telo koje narasta, postaje prazna naduvena mešina koja pomera se s kraja na kraj i ništa više ili najviše to. Merenje isticanja vremena, brisanje znoja koji davi... Ponekad, ali retko uspevao je da natera sebe, da probudi se i prošeta to prozora, da na trenutak pogleda svet. Suženi svet u pogledu koji postoji. Dovoljno, bez želje da pogled razbudi zaleđene misli. U tom pogledu smenjivali su se kratkotrajni prizori, kiše, sunca koje budi život, beline pokrivene tamom... Godišnja doba koja su promicala baš kao i zarobljeni život.

S., zabranjenog imena, alijas... Divlja, grozna i čežnjivo potrebna. Suprotnost njemu, suprotnost sebi, S. užasna i nežna. Zla veštica i najnevinije lice, pronašla je zamračenu sobu lutajući. Tragovi do cilja njoj su se otvorili i doputovala je. Razvalila je vrata, ušetala drmala je krevet i puškom udarala po njemu. Onda zaplakala bi, molila je za oproštaj , pobegla bi i vratila bi se. On ćutao je, čak nisu ga bolele ni reči, ni udarci, samo bi prazno gledao kroz njenu senku i pospan okrenuo bi se na drugu stranu kreveta i nastavio da živi praznim postojanjem.

„Debilu, tebi se obraćam. Jebi se, ustani kretenu.“

„Zdravo.“ Razvučeno joj je poželeo dobrodošlicu nastavljajući da tupo i prazno posmatra njeno lice .

„Harms.“

„Harms?“

„Ti. Кao on si. Čitam, uživam, pa mrzim te. I nekada imam želju da te mučim na korak dođem da bih te ubila... A onda obožavam te, probudiš sve u meni, najlepše i najodvratnije. Ja sam žena ratnik, i izvadila bih cev i raznela ti to tupo lice, izbrisala taj nejebavajući pogled. A...“

„Uradi to.“ Sasvim mirno, valjda želeći da neko najzad prekrati agoniju .

„Volim te. Ne znam zašto, jednostavno, silno te volim i taj tvoj odvratni izgled budi onu drugu mene u sebi da ...“

„Voliš. Ne budi smešna, to su samo prazne reči. Nasmejao bih se, ali zaboravio sam kako to da učinim.“

„Кretenu. Nisam ja ovde slučajno. Ne gubim ja vreme uzalud. „

„O, ti si izabrana. Da probudiš, da ne dozvoliš da nestanem, umrem. Pusti me, ja želim to i dosta mi je svega. I nisam te pozvao, zaključao sam vrata i paučina je po njima, ovde već dugo niko nije došao. I dobro je to, jednostavno svet je zaboravio na mene, ja na svet. Idealno, prećutni dogovor između mene i spoljašnjosti. Ti si došla nepozvana, razvalila vrata i još mi pretiš... Samo idi, ostavi sve ovo i samo idi...“

Ćutala je, grizla je usne suzdržavajući se da ne izgovori suvišnu reč ili da ne brizne u histerični plač.

Dolazila je, pravovremeno, češće, manje besna i sa više nežnosti. Nekada bi mi pričala o dugim praznim hodnicima bolnice, O umornim ljudima koje su svi napustili i kojima je bila jedina uteha. Slušao sam njene priče iz lutanja, ratovanja, do tančina mi je opisivala miris spaljenih gradova, mrtva tela koja su trulila na vrelini. Znala je da mi može verovati i da jedini sam kome sme užase sećanja oslikati.

Ponekad, imali smo užarenu ljubav. Vrisci i tišina, upareni bili su svetlo u mraku naše skrivenosti. Osećao sam prijatnost, iako moj pogled bio je prazan dok bih posmatrao njene užarene oči.

„Tooo. Želim te... Jošššš...“ skladno, uvijala je svoje telo prizivajući kraj. Grebala bi mi lice kao izraz zadovoljstva dok iz nje je izlazila posleda kap strasti i najzad, zagrlila bi me. Osetio bih i kapi, suze, sreću.

„Uživala sam. Prijaš mi, zaboravila sam da postojim, a ti. Moj kreten tupog pogleda, a znam ja verujem u tebe, jednog dana bićeš slavan. Sasvim zasluženo....“

............

S. poslednji put je došla poslednjih dana leta. Ćutala je, nije to bila ona. Ćutao sam i ja. Trajalo je iščekivanje i ...

„Ne traži me više. Nećeš me pronaći. Sada je kraj. Gotovo je .“

„Zašto?“

„Budaloooo, zato što ja kažem tako. Pun mi je kurac tvog izgleda lica, tog hladnog izraza koji ništa ne pokazuje. Gadi mi se to tvoje ćutanje i prihvatanje svake moje reči kao konačne. Mrzi me jednom, pokaži mi mržnju. Ne, ti samo ćutiš i ništa...“

Autor Vladimir Radovanović