Senke neba

Na nebu su  naizmenično klizile senke konjanika. Koplja sa zastavama lelujala su kao prirodni produžetak ljudskih silueta u oklopu, čak se i vazduh iz konjskih nozdrva jasno video. Beskrajan niz tih moćnih oblika promicao je bez glasa.

Na nebu kao i na zemlji.

Skoro kao ogledalo. Šta li je stvarno, a šta opsena? Da li je božja varka opipljiva stvarnost na zemlji, pa su nebeske senke samo njegovo poigravanje našim umom? Ili je sve, baš sve neka projekcija života sa zemlje na nebo?

Biće kako mora biti.

Samo čovek zna za tu istinu, samo on ima svest o božjoj promisli.

Kamen mu se smeje. I voda mu se čudi sa blagonaklonim pogledom brižne majke. Joj, kako je to maleni, umišljeni stvor, ne pametniji od treperenja suvog lista koji samo što ne otpadne sa grane.

Zgusnulo se crnilo na nebu. Čuli su se pokliči, jauci, tupi udarci, dozivanja i opet sve to u nekom čudnom, pravilnom ritmu. Senke su se sukobljavale. Da se ne bore za nebo možda?

Krv je na zemlji, nije na nebu.

Šta pokušavaju ova zastrašujuća stvorenja? Pitao se orao posmatrajući bitku. Uskoro će proleće, oseti se miris jorgovana iz bliske budućnosti. Orao kljunom pogladi svoje najveće pero, potom raširi krila koliko god je mogao prekrivši tako pola neba, a onda ih skupi okrećući glavu ne bi li lepše sagledao to tamno nebo koje se razlivalo u njegovom oku.

Posle nekoliko sati neviđenog okršaja dve vojske, dva carstva ljudskih senki na zemlji ostadoše leševi ljudi i konja. Pojaviše se orlušine na svetkovini smrti. Kakva gozba!

Spuštala se zavesa sumraka, potom ljuti miris mraka, samo se još slatka krv osećala u nozdrvama strvinara.

Postoje ideje života. I čovek je ideja kojoj je dato da rađa, stvara i voli. Jednom će ostati od njega samo senka, tužna senka jednog sna.

Prvi zraci sunca su uvek nagoveštaj buđenja. Godine 1011. beše veliko stradanje dva naroda. Ideje se ne mogu ubiti, ali je zemlja previše natopljena ljudskom krvlju.