Senke (odlomak II)

Tih dana, gomile senki su lutale zatamnjenom sobom i svaka je bila kao avet koja je htela svoj deo. Terala ih je, vičući na sav glas: “Odlazite! Ne dam… Ne… Obećao je!”, ali nije vredelo. Bile su sve veće i jače. Stezale su je, gušile, sve dok jednog dana nečija ruka nije pustila sunce u sobu, uzela je, privila uz sebe i ponavljala: “Dobro je, proći će”.

Bila je to ruka tetka Dane, žene koja joj je dala sobu na neko vreme. Dok se ne snađe. Da se malo sabere, odmori, a posle će lako.

Po izgledu, mogla je biti starija od njene majke. Žena smirenog izraza lica i pogleda koji je odavao osobu punu razumevanja, našla se tu kao da ju je samo proviđenje poslalo. Živela je sama. Sin joj je bio negde na ratištu. Dok je čekala da se vrati, trebalo joj je društvo. Neizvesnost, koliko god nada ispunjavala čoveka da ce sve bitiu redu, je teška. Lakše je podeliti sa nekim dan koji, ponekad, ume da bude duži od života. Imala je tu majčinsku potrebu da brine o nekome dok se stvari  ne vrate u svoj tok, jer, i ona se nadala da ovo neće dugo trajati.

Grlila je Ljubicu, plakala zajedno sa njom, preživljavajuci svaki momenat i bolujući svaki njen bol kao svoj. Danima i noćima... I opet danima i opet noćima, sve dok aveti i senke nisu postali toliki da ih može stisnuti  sopstvenom šakom. Više njih odjednom. I dalje su bili tu, samo manji.

Dešavalo se da narastu, naročito zimi, kad su noći duge, ali ih je savladavala nekom snagom za koju nije znala odakle dolazi. Verovatno iz reči njenog pokojnog oca: “Utapaj se u radu da se ne utopiš u očaju”. Poslednjih meseci ponavljala ih je kao mantru. I ona i tetka Dana.

Počela je da oseća noge.  Stajala je na njima i katkad joj se činilo da je sasvim dobro, da dalje može sama. Glas koji joj je govorio da je došlo vreme da ide dalje, bio je jak koliko i svi oni glasovi koji su se utisnuli u sećanje na događaje koji su je bacili na dno  sa koga polako ide na gore. Ali ovaj glas je davao nadu, borio se sam!

Kad je došla u ovo mesto, nije mogla da izbegne radoznale poglede ljudi i pitanja. Odgovarala je na ono što je mislila da treba, obuzdavala bes, borila se sa samom sobom, sa njima, sa pričama, sve na jedan jedini način – ćutanjem. Ponekad i osmehom, do koga joj uopšte nije bilo; razgovorom sa tetka Danom, čije reci: “Dobro je, proći će” imaju snagu leka, iako krajnje jednostavne. Toplina u njenom glasu davala je Ljubici krila. Eto, nađe se neko, tako, ko ti nije ništa u životu i postane ti sve!

Utapala se u radu, da se ne bi utopila u očaju. Nije htela da se vrati tamo odakle je dug put do izlaska sunca! Ne, jer ako bi samo korak otišla nazad, više nikad ne bi izašla odatle. Borila se uprkos želji da je nema, da nestane.

Ponekad, potpuno svesno je oživljavala svaki trenutak ne bi li našla odgovor ili bar deo... Plakala, smejala se, vrtela sve u krug i ništa… I dalje ono ZAŠTO ostaje na kraju svih krajeva i vraća na početak.

Vremenom, naučila je da živi sa tim. Bolelo je, ali ne kao pre. Stari bol ustupao je mesto novom, novi gubici nadovezivali su se na stare, rađali nova pitanja i nova ćutanja, ali i pobede nad njima rađale su nove osmehe i zadovoljstva.

 Život je to! Uvek ide dalje, šta god se desilo, a čovek zver  tvrđa  i postojanija od kamena, koja je u stanju svašta da preživi i svašta da uradi da bi slagala druge. Jedino sebe ne može, iako ce pokušati mnogo puta. Zna da to neće moći, ali probaće!  Uvek ostaje neko pitanje koje nema odgovora. Čak i kad je spolja sve savršeno i negovano, unutra ima nešto što  mu ne da mira, neka avet, senka, koja ga ne ostavlja samog, nego živi uporedo sa njim, čvrsto zalepljena za njega sve do sudnjeg dana.