Sentimentalno putovanje kroz...

1.1.Bljesak

Danima me je obuzimala pozna jesenja nesigurnost, tako ja nazivam svoje stanje, doktori imaju drugi naziv, kažu da je to depresija, bipolarno ponašanje ili šta već, nije ni bitno, ja znam šta osećam, ja najbolje znam kako mi je i najbolje znam da se vrtim u začaranom krugu.Život mi se sastoji od ravnodušnosti, lenjosti, nemanja bilo kakvih želja i povremenog nakupljenog besa, koji se poput munje pojavi i nestane. Tako mi prolaze ovozemaljski dani, ponekad prekinuti osmehom na trenutak, osećanjem da postojim i nazad.

Znam da su mi najteži od teških dana, oni koji se rađaju sa buđenjem proleća i svih mirisa života, koje sve manje osećam i onih dana, koji umiru sa ranim mrakom, koji potisne slabašno sunce, kada se smenjuju ogoljeno drveće i prvi mrazevi.Kažu, da su prelazi između...najteži, glupost, ne postoje ti prelazi između doba, postoje neprekidni dani začaurenosti i tuposti i to je to, moje surovo istinito stanje...

1.2.Još jedan šugav dan u najavi

Tupo sam zurio u plafon, sa neizbežnom cigaretom, ništa neuobičajeno, to je položaj tela u kome se nalazim veći deo vremena kada su mi oči otvorene ili kako kažu kada si budan, a ja nisam budan, i ne spavam, moje stanje je nešto između, nešto što ne postoji, fenomen sam.

Jedini „prijatelj“ mi je mobilni telefon, on mi kao i  mnogima zamenjuje stvarnost, ali meni je posebno značajan, bez njega sam ništa, on mi je prozor u  svet, on mi je  mozak, srce, duša svakog  dana, dok besomučno tragam, i tragam, i tragam za ... Vrteo sam ga, po ko zna koji put prelazio put iz jedne u drugu sličicu, koja bi bila sinonim  za nešto, i tako, u nedogled.

Potpuno sam  pukao, tačno, ali šta da nije njega, šta  da mi nije uvek pri ruci, da krajičkom oka tražim, nadam se i... Da, taj dan je  bio još jedan šugav dan u najavi, stvarno potpuno promašen  dan kao što  sam i sam, ali... Nada uvek postoji, uvek čežnja da ćeš ugledati nečiji osmeh, koji će te probuditi.

Lepo, prelepo lice koje ne govori, razlilo je svetlost osmeha, neka nepoznata, prelepa dama, poslala mi je osmeh. Šta sve može učiniti, taj mali prijatelj, iz ludila i pada preneti te u  ushićenje... Stvarno, najiskrenije osetio sam radost, naprosto uzbuđen, potpuno drugačiji, razbuđen iz depresivnog polusna, grozničavo... Počeo sam nekontrolisano pisati joj pisma savremenog doba, poruke koje plove kroz  mrežu virtuelnog, nepostojećeg, ali ona postoji, ona je tako lepa, ona je magična. Naprosto sam opsednut, njom, tom prelepom ženom. Ovo je istina, ona, ona mora postojati, ona je  stvarna, hrabrio sam sebe, pišući... I kao najlepše pesme, plivale su  njene oči  ispred mojih očiju, u uši mi se slivala neka nestvarna muzika, pred mojim pogledom rađale su se slike, lepše i moćnije nego sve slike svih majsora platna. Nisam se razbudio, ja sam leteo, kao ptica, dodirujući oblake, nebo, bez cilja, ali sam leteo...

1.3.Ekstaza

Pokušavao sam da kontrolišem sebe, pokušavao sam da obuzdam probuđenog dečaka u telu...da ne dosađujem, pokušavao sam da kao vulkan ne izlaze  iz  svake pore olujne emocije, uzaluddddd.

Ne, ne mogu da odolim, moram joj pisati, moram, želim da je tu kraj  mene, neka i ne postoji tu, ja ću je oslikati.Plašio sam se, a ako nestane, šta tada? Biće mi teško, ali, zar da ćutim, da kao niko i ništa pasivno ubeđujem sebe, da, da budem patetičan i odvratan sebi, posle decenija, ja ponovo letim, imam krila, ni nebo mi nije visoko.

U ateljeu, samo njenoj galeriji, gde su stajale u pravilnom redu i poretku, najlepši eksponati svetskog slikarstva, Luvru, mojih snova, nizali su se portreti, magični portreti, ona, ona, ona, ona i samo ona, još želim, još nje, još njeeee.

Postoje lepote, ona nije lepota, ona je otmenost, ona je  uzvišena lepota, ona je kraljica, pred kojom Đokonda izgleda karikaturalno. Otvorenih očiju u ekstazi, vraćao bih se i po ko zna koji put posmatrao, sada sve duže i duže zadržavajući se, svaki portret treperio je, posmatrao sam tražio svaki detalj, nekima nebitan meni sudbonosan,samo želim da je posmatram, da joj se divim, zahvalan sam joj, u  moru prozirnih likova, kraljica je meni, baš meni poklonila osmeh, meni je otvorila vrata, da mogu i smem da uđem i poklonim joj se...

1.4.Obožavanje

Prošlo, prošlo je, ko zna, možda i sati i to, to je ono što sam tražio, to je ono za čim sam čeznuo, za slikom o kojoj sam maštao, koja je bila u poslednjoj želji uma. Nikada nikome nisam smeo da poverim tajnu, da ja...to želim. Ni sebi nisam priznavao, dok bi moje desno oko, strogo gledalo u levo oko u iskrivljenom ogledalu, kada bi budio dan olovnom vodom.

Ona, moćna kraljica, sedela je na sofi, u polusvetlu svog dvora, nečije prljave ruke, nekog slikara koga sam mrzeo, jer on nisam bio ja, izabran slikao je portret kraljice, svaki detalj pažljivo i brižno, do najsitnijih detalja urađen, ali jedan detalj iz galerije uma, one gde je stajao zaključan portret, jedan detalj je nedostajao. Nikako,baš nikako nisam se mogao setiti, šta tom remek  delu  nedostaje, bivao sam sve nervozniji, zbog nemoći sećanja, samo je očaj, samo je očaj me prekrivao, u nemoći...

1.5.Taj trenutak

Kraljica je sedela na sofi, u istom položaju, trebao je doći slikar, novi portret, ali ga nije bilo, nikako se nije pojavljivao. Samo je osetila neko uplašeno disanje, kao najtiši šum, koji je bivao sve bliži.

Kraljica, oseti da joj neko...neko je ljubio njene cipele, neko je ljubio njena stopala...

Neka senka uze kraljicu za ruku, ponizno ne podižući pogled, kraljica je sedela, na vratu krilatog ata, on je bio senkam, podizao se, podizao se tron da svi mogu videti kraljicu na prestolu...

1.6.  ........

Sanjam je, obožavam je, to je magična strast, divim se...