Sever i jug (prvi deo)

Početkom drugog svetskog rata, teritorija cele tadašnje Kraljevine Jugoslavije je za kratko vreme bila okupirana. Od samog početka, nacisti su sproveli teror. Slovenija, koja je nekad bila sastavni deo velikog austrougarskog carstva je odmah bila pripojena i Nemci su brzo napravili plan da dobar deo stanovništva koji nisu bili njihovi simpatizeri proteraju odatle..

Iseljavanje, koje je dogovoreno sa komandantima na Balkanu počelo je početkom juna i prva ekspedicija je krenula put Srbije. Svaka porodica je smela da ponese samo svoje najnužnije stvari...vrednosti nisu bile dozvoljene, samo odeća i obuća koja će im trebati za prvo vreme.

U tim prvim turama koje su krenule, bile su porodice Kavčić i Seničar. Pre rata oni su živeli u Mariboru baveći se raznim poslovima. I jedni i drugi su imali po troje dece. Po dva sina i kćer. Kavčići su bili intelektualci, otac Alojz je radio kao advokat, a majka Irena je bila profesor nemačkog jezika u jednoj osnovnoj školi. Živeli su u velikoj porodičnoj kući, koja je bila oteta od strane nemačke komande, takođe i mnoge vredne stvari koje su imali, od slika do  nameštaja i drugih vrednosti.

Seničari su bili radnička porodica. Otac Milan je bio majstor u jednoj fabrici, a majka je bila kuvarica u gradskom hotelu. Oni su živeli, pre rata, u velikom trosobnom stanu u centru Maribora, ne sa toliko vrednosti kao Kavčići, ali i njima je on oduzet. Pre odlaska, nekoliko dana su proveli u privremenom logoru, u koje su bili smešteni sa još oko par hiljada ljudi, a  odatle su i krenuli sa svojim prtljagom prema železničkoj stanici gde će biti potrpani u vozove i otići put Srbije.

-Ilija! Jakove! Vukašine! Prežite volove. Idemo za Požegu. Danas nam stižu Slovenci.- povikao je Đorđe Stanković, domaćin iz sela Prijanovići kod Požege.

-Tata! Koliko njih će biti kod nas? Jel još ko iz sela primio nekoga?- upita Vukašin, najstariji sin od 18 godina.

-Mislim da ih je 4 ili 5, nisam siguran. Kod Avramovića će isto biti još jedna porodica. I okolna sela isto će imati po jednu, dve porodice.- odgovori Đorđe sinu.

Izlazeći na put prema Požegi, sretoše i Miliju Avramovića sa sinom Dragutinom, javiše se jedni drugima i krenuše u koloni prema gradu. Milija i Đorđe su par dana pre toga dobili od nemačkih vlasti imena porodica koje će oni morati da prime. Sinovi su držali u rukama velike papire na kojima su pisala njihova prezimena, kako bi se brže našli. Na stanici je veliki broj seljaka iz okolnih sela već čekao i voz je upravo dolazio uz zvižduk lokomotive.

Kroz otvorena vrata teretnog vagona, Irena Kavčić je gledala gde to dolaze. Uhvatila je muža za ruku i jako stisnula.

-Bože, pomozi nam da ovo preživimo.- rekla je šapatom, sa suzom u oku. Voz je stao i vojnici koji su bili u pratnji voza su počeli da izdaju naređenja da počnu polako da silaze iz vagona. Svi su najpre stajali, zbunjeni, još uvek preplašeni, a onda su pod naredbama vojnika krenuli prema seljacima koji su ih čekali.

-Eno, ono su naši domaćini!- reče Milan Seničar supruzi i pokaza u pravcu Milije.

-Eno ih i naši!- prepozna Alojz svoje prezime na papiru koji je držao Jakov, najmlađi Đorđev sin.

Dođoše do njih, spustiše svoje stvari i Alojz reče:

-E pa, domaćini! Mi smo vaši gosti…ko zna koliko dugo…

-Braćo naša sa severa! Dobrodošli, iako znamo da vam je jako teško!- odgovori Đorđe i svi redom se pozdraviše i upoznaše.

-nastaviće se-