Sikter kafa i ajmokac

Ta švapska jela, kako je govorila moja baka Gina, ušla su u źivot i kuhinje građanske Srbije početkom prošlog veka. Deca uglednih zanatlija i trgovaca školovala su se po Pragu, Beču i Trstu i odande, osim diploma, donosila nove navike, odela, fudbal i jela. Bečka šnicla, šufnudle, renflajš i divni, mirisni ajmokac. U danima kada niko nije bio vegan i kad se postilo sredom i petkom, ponedeljak je bio dan za ajmokac. Nakon nedeljnog ručka, koji je počinjao govedjom supom, u koju se doda i pileća sitnež, preko renflajša, gibanice, pileta u rerni na krompiru i pečenja s panja, nakon dobrog rozea stiže makovnjača ili možda šne nokle, zavisi od godišnjeg doba. Naravno da nakon takvog ručka ostaje gomila nepojedene hrane. Ali večiti strah od gladi tera Srbe da u svemu preteruju pa tako i količini i broju jela pripremljenih za jedan običan porodični ručak..Nedeljom. O slavama da ne govorimo. Tu bi se i vod vojske dobro najeo.

Elem kad se sva ta nepojedena hrana podigne sa damastom postavljenog stola, uz escajg za posebne prilike i čaše od tankog stakla sa nogicom, dakle kad se sto raspremi, hrana se sprema. Supa u frižider, gibanica u rernu, za doručak, krompir baca jer kao stara ljubav ni podgrejan krompir ne valja, pečenje za sutra uz svež kupus i ren, a ostaci piletine se odvajaju od kostiju, sitne i pripremaju za ajmokac.

Mislim da sam ti samo jednom pomenula da je to moja baka spremala i da sam obožavala taj mirisno beli sos glatke teksture i divnog ukusa Rekao si da to nisi jeo godinama. I da je I tebi spremala tvoja baka. I da bi voleo da opet probaš. Ova tvoja broji kalorije i jede po fengšuiju, nasmejala sam se u sebi kako nemaš pojma ni šta je kuhinja ni dom, ona i ne kuva ona zoblje i kljuca, u mozak. Oblači se svedeno,tako i kuva, o da,i uređuje kuću, svake godine iznova, tvojim parama, minimalistički, vodeći računa o vodenim tokovima i energotskom vrtlogu, jednom rečju živiš sa pretečom influenserke, dok se hraniš u fakultetskom restoranu. Isto kao studentska menza al za nastavno osoblje.

I tako ja ,uz sve moje mastarije, pristajanja na čekanja i nepristajanja na poraz, iako se u samom startu videlo da je ta bitka izgubljena, pokušah da te osvojim ajmokcem. U apartmanu na Zlatiboru, odmah nakon oslobađanja od kandzi korone, spremala sam ti ajmokac. Začinila ga ljubavlju, strpljenjem i nadom. Da ćeš već jednom da odlučiš. Družili smo se eto krišom više od 20 godina Sada smo oboje slobodni. I ta dugo čekana prilika tražila je i dugo sanjano jelo. Kao simbol neceg novog, glatkog, mirisnog.

"Boze, sta ti bi da spremis ovo kaloricno jelo? Pa u vreme kovida ugojio sam se 5 kg. Nisam se dovoljno kretao. I sad cu morati još 5000 koraka vise da napravim".

Gledala sam te tužno. Zaboravio si i tvoju i moju babu. I ukuse detinjstva. Zaboravio si i kako se zove jelo koje sam ti spremila nakon punih 20 godina..Ćutanja, čekanja, nade ćeźnje. I kada sam poslednje ostatke sosa obrisala koricama hleba, popila rose i izašla na terasu, na tvoje pitanje hoću li da skuvam kafu radosno sam odgovorila:

“Sa zadovoljstvom. Sikterušu”.

Autor: Slađana Belko