Sistemska greška

Sofija dvadeset godina radi u Domu zdravlja, na fizijatriji. Od kada je krenula ova pošast zvana korona, dobijala je različite obaveze koje nisu imale veze sa njenim osnovnim obavezama. Danas je bila dežurna sestra na ulazu i kontrolisala je sve koji dolaze.

Svi su uredno dolazili sa maskama na licu, neko po malo preplašen, neko ljut, neko smiren. Uredno i sa poštovanjem se obraćala svakom, pre svega, sa pitanjem kuda ide, zašto, da li uopšte da uđe, jer zbog raznih zamena, odmora i kadrovskog pretumbavanja, radno vreme lekara je bilo promenjeno.

„Dobar dan, izvolite, zašto ste došli? Ne, doktor Milojković je na odmoru, dođite po podne, to je njegova smena, ima zamenu.“

„Ja sam hteo samo recept...Da odem do drugog lekara?“

„Gospodine, ne možete sada, jer to nije smena Vašeg izabranog lekara! Molim Vas, dođite u drugu smenu.“

„E, pa dobro...“, čovek se, čini mi se i dalje zbunjen, polako okrenu ka izlazu.

Sofija sede na klupu pravih leđa i skrštenih ruku, gledajući pravo ispred sebe.

Na dva, tri metra od ulaza stajala je strpljivo jedna devojka. Onaj čovek izađe i oslobodi joj prolaz. Sa maskom na licu i rukavicama dok je ulazila spretno dohvati flašicu sa alkoholom i prsnu po jednoj, pa po drugoj ruci. Posle par koraka dočeka je Sofija sa istim ljubaznim glasom i istim pitanjem.

„Imam zakazano kod doktorke Ristić!“, uredno odgovori devojka.

„U redu, možete ići!“, reče Sofija.

„Ali, hoćete da mi uperite ono...za temperaturu?“, ponizno savi glavu devojka.

„Naravno!“, sestra uze merač u obliku futurističkog pištolja i uperi ga devojci u čelo, „U redu je! Imate normalnu temperaturu! Možete ići!“

Devojka, skoro ponosno, otrča uz stepenice.

Sofija se vrati na mesto i zauze istu pozu.

Posle nekoliko minuta pojavi se koleginica Milena sa važnim obaveštenjem.

„Hej, Sofi, dobili smo nove instrukcije i molim te da obratiš pažnju i na te simptome! Naime, načelnik je rekao da i onaj ko ima promukao glas, možda bude zaražen! Dakle, osim svih ovih poznatih simptoma, obrati pažnju i na promukao glas!“

„Leba ti, Milena, je l’ ti to mene zezaš? Promukao glas! A da pogledam i kakav mu je nokat na malom prstu noge? Ili da vidim da na leđima možda nema neku fleku? A?“

„Pa, tako su meni rekli, nemoj da se ljutiš!“

„Neeeee, sad ću da napravim nekoliko pitanja i da mi svi redom odgovore! Na primer, da li su sinoć imali seks, koju vodu piju, šta su doručkovali i kog ljubimca, eventualno, imaju?! A šta ako neko tiho priča, da nije i to neki simptom? Jebem li vam svima mamicu maminu!“

Milena je već trknula do obezbeđenja i usput nazvala načelnika. Hodnikom je odjekivala sočna Sofijina psovka.

„Načelniče, Sofija, dežurna sestra na ulazu je odlepila! Pukla žena! Šta da radim? Da je pošaljem kući? Dobro! Šta ćemo za dežurstvo? Ja da dežuram danas po podne? U redu, razumem! Aha, znači to je sutra! Hvala načelniče, izvinite što sam Vas nazvala, morala sam! Hvala!“

Posle razgovora, zakopana u mestu, buljila je zbunjeno ispred sebe.

„Šta je bilo Milena? Jesi li dobro?“, upita je druga sestra koja se slučajno našla na putu.

„Sve će biti u redu! Dobro sam, nego Sofija prolupala, treba je poslati kući, ja ću po podne da dežuram!“

„A, sutra? Šta ćemo za sutra?“

„Sutra ćemo, draga moja, da se upoznamo sa najnovijom kineskom tehnologijom...dolazi nam žena-robot i ona će da dežura ispred ulaza, kaže načelnik!“

„Ej, ne zezaj me Milena!“, sa zbunjenim osmehom će sestra. Milena joj ništa ne odgovori, samo mahnu rukom i dade joj znak da joj nije dobro i da joj donese šećer i vodu.