Skamenjeni san

Hajde da fabrikujemo stvarnost.

Možda da racionalizujemo svoja osećanja?

Ili da konačno sredimo draftove svojih života?!

Gledamo nesavršenim vidom, kao što stranim rečima koje koristimo govorimo čudnim jezikom. Niko nas ne razume. Niko nas ne oslobađa. Niko nas nema.

Izvinjavamo se strancima, okrećemo se od dobro poznatih lica, prepoznajemo se u kratkom prolazu. Nemoćno i tmurno, puštamo da pored nas prođu sve one stvari kojima se, kad dođemo kući, noću, u snu, vraćamo. Sanjamo kako smo velikodušni, ljubazni, saosećajni i otvoreni, kako umemo i znamo da nosimo bol čovečanstva. Kako je veliki taj ulični svirač koji svakog jutra, bez izuzetka, redovno štimuje svoju gitaru i priprema se za nastup u bledom golom holu kojim prolazi hiljade ljudi! Kako je velika ta baka koja sedi pored njega sa kutijom u kojoj se ponekad nađe neki zarđali novac! Kako su veliki poštari koji, sa osmehom, kucnu na neka vrata, požele dobro jutro i govore ljudskim glasom!

Sutradan, skrijemo svoje lice ispod šalova i šminke i zaplovimo bezbolno u dan. Vodimo računa o svojim cipelama i rukavima, smirujemo naelektrisanu kosu, čekamo strpljivo u nekom redu...

Lica iz snova ostaju daleko, ispod jastuka, sa popadalim zvezdama i krezavim mesecom. Zaleđene suze ostaju u prostoru koji nas ne dotiče, jer je podne i jer smo u banci, jer moramo biti odgovorni, jer moramo uzeti broj, jer moramo  upisati broj, pa posle vratiti, jer sve mora biti uknjiženo, fakturisano, jer sve mora da prođe.

A prođe, na kraju, uvek. I te kako prođe. Neminovno prođe. Rasparča se, skameni. Pretvori se u Zauvek. Iako toga nismo svesni. Razdvoji se srce na čežnju i plač.

Dok god želimo da prođe, uvek će prolaziti, završavaće se u trenu oka; dok dođemo do kreveta, ostaće nam samo ostaci onoga što smo mogli biti. Dok dođemo do tog preostalog parčeta Raja, kreveta, nećemo ni videti da smo došli do kraja. Uspavaćemo se. U snu će se probuditi jedna stvarnost koju nikada nećemo imati ali ćemo je, uporno i strastveno, oživljavati, izmišljati, terati je da postoji, davati joj one preostale suze koje će stalno lediti, lediti, lediti.

Dan je dan. San je jedino što nas u stvari voli.

Jasna Rakićević