Škola i đubre nikad ne mogu propasti

Moji roditelji su posle rata nekoliko godina živeli u Košutici, selu u blizini Sokoca. Ja sam tada studirao u Beogradu. Letnje raspuste sam provodio kod njih u selu. Imali su malo stoke i zemlju koju im je na korišćenje dala opština. Pomagao sam im u letnjim radovima. U pauzama sam se družio sa mladima u selu, igrao fudbal, pio pivo ispred improvizovane prodavnice koju je u kući gde je stanovao otvorio moj rođak Radislav, zvani Mrgo. On je bio, što bi se sada reklo, mali privrednik. Imao je Tamić kojim je dovozio robu sa Sokoca. Većinom pivo i lubenice. Bavio se i građevinom. Išao sam sa njim nekoliko puta da radim na dnevnicu, uglavnom kod gastarbajtera koji su leto provodili u rodnom kraju. Mrgo je bio vedrog duha, uvek raspoložen za šalu, tako da je i težak fizički rad u njegovom društvu bio lakše podnošljiv. U selu je bilo, osim njega , još nekoliko zanimljivih likova. Šumar Ljubo je bio jedan od njih. Kupio je od mog oca kosačicu uz dogovor da nam besplatno leti pokosi njive. Tako sam ga i upoznao. Muljao je nešto sa drvnom građom i lepo živeo sa ženom i petoro dece. Imao je četiri kćerke i jednog sina. “Gurao” je do sina, koji je tada imao pet godina. Prepirali smo se u vezi sa politikom. Govorio je da će stranci koji su došli u Bosnu, da zavedu red, sve da sjebu. Da su oni izazvali rat da bi nas poklopili. Ja se nisam slagao, ponesen idejama studentskog protesta koji se te godine završio u Beogradu. 

Osim Mrge još jedan lik, blizu naše kuće, prodavao je lubenice. Nikad neću zaboraviti prvu kupovinu. Došao sam, izabrao lubenicu i na odlasku rekao: "Doviđenja i hvala."

„Hvala Bogu i svecima!", odgovorio je.

U selo su svraćali nakupci i prodavci stoke, voća i povrća, robe široke potrošnje.

Jednog dana, krajem avgusta, pored naše kapije zaustavio se kamion u čijoj prikolici su bili prasići. Sedeli smo za baštenskim stolom, majka, otac, Mrgo i ja. Pili smo kafu i rakiju. Mrgo je bio u prolazu i svratio.

"Domaćine, treba li prasadi?", uzviknuo je čovek srednjih godina, potpuno bele kose, po izlasku iz kabine kamiona.

"Treba, aj’ uđi, sjedi", odgovorio mu je moj otac.

"Đe si to ti bio na mrazu?”, upita ga Mrgo.

Nasmejao se i seo na klupu pored mene 

"Zdravo mladiću", reče mi, "tebe nisam ranije viđao."

"Studiram u Beogradu", rekoh mu.

"Dobro, dobro, svaka čast, škola i đubre nikad ne mogu propasti", reče.

Svi se uglas nasmejaše.

Popio je kafu i rakiju. Otac je kupio dvoje prasadi. Pozdravili su se i otišao je .

"Jesi vidio Milane, uporedi ti školu i đubre, jebô majku", reče Mrgo i poče da se smeje kô sumanut.

"Nije on mislio da ponizi školu, već kao ulaganje u budućnost. Baciš đubre na njivu i posle bolje rodi", reče moj otac .

"A, jes jes", reče Mrgo, "al je ružno poređenje, đe će đubre sa školom porediti.”

Selo je raseljeno posle dvehiljadite. Počeo je da se u praksi sprovodi aneks 7 Dejtonskog mirovnog sporazuma - povratak svakoga na svoje. Mrgo i Ljubo su napravili kuće na Sokocu, moji su dobili stan od opštine, neki su se preselili u Bijeljinu i Zvornik, neki iselili u inostranstvo.

Ostala su sećanja na težak, ali inspirativan posleratni period.

Autor Milan Neđić