Slatka krv

U leto 1346. godine putovao sam iz Venecije do Đenove, odakle je trebalo da otplovim brodom za Barselonu. U jednom toskanskom seocetu sreo sam svog starog prijatelja Đenovljanina Markuza, trgovca poput mene samog, koji me je ubedio da s njim odem do Firence, najlepšeg od svih italijanskih gradova. Kako je rekao, tamo bi trebalo da se nađe s još dvojicom zajedničkih prijatelja, Francuzom Žireom i domaćinom Frančeskom. Iskreno sam se obradovao mogućnosti da posle nekoliko godina vidim stare znance, a znao sam i to da bih u Đenovi morao da čekam još nekoliko dana na isplovljavanje broda, te sam prihvatio ovaj poziv. Još lepše je bilo to što bih onda zajedno sa Markuzeom putovao do Đenove.

Naredio sam slugama da okrenu kola s robom kupljenom u Veneciji, pa zajedno s Markuzeovim karavanom krenusmo glavnim putem ka Firenci. Ovaj događaj je bio srećan i zbog toga što se razbojnici koji vrebaju na italijanskim drumovima ne bi usudili da napadnu ovako veliki karavan. Doduše, malo nas je usporavalo to što su u Markuzeova kola bili upregnuti volovi, dok su moja vukli konji. I pored toga, posle nekoliko sati stigli smo u Firencu. Bilo je kasno popodne i mesec se već video na nebu. Uskim ulicama probili smo se do velike kuće Frančeska Markolina i Markuzo zakuca na drvena vrata dvorišta. Uskoro nam je kapija otvorena, a Frančesko nije krio zadovoljstvo što me vidi. Odmah je pozvao Žirea.

– Francuščiću, dođi da vidiš koga nam je Markuzo doveo – povikao je u pravcu terase na kojoj se nazirala figura čoveka u senci.

Čovek ustade, iz senke pređe na sunčevu svetlost, i ja ugledah Žirea.

– Ma je li moguće? Pa to je Španac! – povikao je stari prijatelj kog nisam video više od tri godine.

Frančesko je naredio slugama da konje i volove smeste u štalu, dok su kola ostala u prostranom dvorištu. Večera nam je servirana na terasi iznad magaze, a sluškinja je donela i dve boce dobrog toskanskog vina. Terasom je uskoro odzvanjao smeh i nikom nije ni moglo pasti na pamet da ću od nas četvorice, samo dve godine kasnije, jedino ja biti živ. Crna smrt je došla u ove krajeve 1348. i uskoro se raširila po celoj Evropi. Bili smo mladi, uspešni i bogati. Uz mene je samo Markuzo bio oženjen i razgovor je, naravno, krenuo u onom pravcu u kom obično i krene kada se muškarci u punoj snazi podnapiju. Žire je tvrdio da su tuluske krčmarice prsatije od firentinskih, ali Frančesko nije hteo ni da čuje za to. Zahtevali su od Markuza i mene da presudimo. Međutim, Markuzo je rekao da đenovljanske krčmarice imaju veće grudi i od tuluskih i firentinskih, pa smo se tada našli u slatkom problemu.

– E pa, gospodo – reče Frančesko – odvešću vas na mesto u kom vino služi žena sa najvećim sisama koje ste ikada videli!

Predlog je sa oduševljenjem prihvaćen i nas četvorica smo se uskoro našli u kolima, koja su nas vozila firentinskim ulicama. Veče je već palo, pa je gradom zavladala tišina, osim u četvrti prepunoj bordela i krčmi, koja tek noću oživi. Kočijaš je pritezao uzde kako bi konji usporili, plašeći se da ne pregazi neku od bludnica koje su stajale na ulici. A bilo ih je svakakvih, od bezubih baba preko putenih dvadesetogodišnjakinja do desetogodišnjih devojčica. Kroz prozor kočije sam posmatrao i njihove mušterije: razbojnike, pijance i finu gospodu za koju nikada ne biste pomislili da posećuju ovakva plebejska mesta. Ja se nisam čudio, jer sam se toga već bio nagledao.

Uskoro se kočija zaustavila pred jednom krčmom i mi iziđosmo napolje. Frančesko krenu prvi i sigurnim korakom otvori vrata. A tamo smo zatekli neopisivu gužvu, muziku i smeh. Gostioničar je s vrata prepoznao Frančeska i nestao je u sobici iza šanka. Vratio se posle desetak sekundi vodeći sa sobom devojče od nepunih osamnaest godina sa sisetinama kakve nikada u životu nisam video. Osmeh joj se razvukao od uva do uva čim je ugledala Frančeska. Očigledno je dobro poznavala mog prijatelja i znala je da joj se smeši lepa napojnica. Dok nam je prilazila, jedan pijani prostak ustade sa stolice i čvrsto je zgrabi za grudi, razdrljivši joj pritom košulju. Ona ga vešto odgurnu i ja zaključih kako je devojka svikla na ovakve stvari i da joj one uopšte ne smetaju. Kada je došla do nas, jedna dojka joj je još visila preko košulje jer se mala bludnica samo tobože prekrila. Žire je buljio u njene grudi ne trepćući.

– Sinjor Frančesko, uvek se radujem kada vi dođete. – rekla je namestivši ruke na bokove kako bi još bolje istakla razgolićene grudi.

– Mala moja Laura .– reče Frančesko i privuče je k sebi, zgrabi za grudi i okrenu je ka nama trojici – I? Šta kažete prijatelji? Zar ovo nisu najveće i najlepše sise koje ste ikada videli?

– Priznajem Frančesko, pobedio si. – odgovori naš prijatelj Francuz i kažiprstom dotaknu levu Laurinu dojku.

Markuzo nije ništa rekao, ali sam dobro video kako se zajapurio u licu. I ja sam nemo stajao osećajući kako mi se ona muška žila pošteno ukrutila. A Laura se grohotom smejala i nudila nam svoje grudi.

– Draga moja, namesti nam onaj moj sto i donesi bocu onog vina iz Sijene, koju naš dobri Kozimo čuva za posebne goste. – reče Frančesko i krenu u desnu stranu krčme.

Laura nešto doviknu gazdi i on posla jednog gorostasa da veselnike koji su sedeli za stolom u desnom uglu istera napolje. Oni nerado ustadoše, ali se nisu usudili da se suprotstave onoj gromadi od čoveka. Činjenica da su oterani im je nešto lakše pala kada im je rečeno da ne moraju da plate. Gazda Kozimo je dobro znao da ćemo nas četvorica za jedno veče potrošiti više novca no što ovi nesrećnici potroše za čitav mesec. Laura potom prebrisa sto i mi sedosmo.

Odmah nam je donela demižon vina i čaše, i mogu se zakleti da dugo nisam pio bolje vino. Žire nije mogao da obuzda svoje pogane misli, pa je smestio Lauru u krilo i mesio joj sise. Frančesko tada predloži da njih dvoje odu gore u sobu, što je naš francuski prijatelj jedva dočekao. Pošto su nas napustili, mi se upustismo u mnogo pitomije razgovore. Prepričavali smo događaje i putovanja koja smo doživeli od poslednjeg susreta. Frančesko je išao najdalje na sever, sve do Baltika, gde je poslovao sa čuvenom nemačkom gildom. Odatle je u Firencu dovozio ćilibar, zahvaljujući kojem je uvećao svoje bogatstvo. Markuzo je uglavnom trgovao s Levantom i ja shvatih da su moji italijanski prijatelji daleko agilniji od mene u poslu. Ja se nisam mogao pohvaliti tako dalekim putovanjima jer sam uglavnom išao do Venecije i Napulja. I kako pomenuh Napulj, tako začusmo glas:

– Izvinite što se mešam u vaš razgovor gospodo, ali čuh kako pominjete Napulj. Kako vam se dopada njihova velika tržnica? – upita čovek koji je sedeo za susednim stolom.

Tek tada smo primetili da za malim stolom u senci sedi gospodin prijatne spoljašnosti i očigledno finih manira. Na sebi je imao skupo odelo po poslednjoj modi i videlo se da taj očigledno ne oskudeva ni u čemu. U polumraku procenih da je tek zagazio u tridesete, te da nam je po godinama veoma blizak.

– Kada je pazarni dan, tamo se može naći isto što i u Veneciji, ako ne i više. – odgovorih, jer sam se osetio najpozvanijim da govorim o tome.

– I ja imam isto mišljenje. Tada mi se čini da mi ni tri dana ne bi bila dovoljna da je celu obiđem – nadovezao se on. – Ne smeta vam da vam se pridružim? Pre nekoliko dana sam doputovao iz Napulja i uželeo sam se dobrog razgovora. Gazda, donesite nam još jedan demižon ovog sjajnog vina! – povika stranac, pošto je ustao sa svog mesta.

– Samo izvolite prijatelju. – odvrati Frančesko i pokaza mu stolicu na kojoj je do malopre sedeo Žire.

– Hvala – reče neznanac i ispruži ruku. – Ja sam Đovani.

Rukovali smo se s njim i predstavili se i onda započesmo razgovor.

– Vi ste Napolitanac? – upitao ga je Markuzo.

– Nisam. Firentinac sam iz Čertalda. – odgovori on.

– Hej, Markuzo! – rekoh ja – Pa to je ono seoce u kojem smo se sreli.

– Baš tako. Još po podne smo bili tamo. – reče Markuzo.

– Koliko sam shvatio, gospodo, vi ste trgovci. I moj otac je. Možda ga poznajete? Ime mu je Di Kelino? – reče naš novi prijatelj.

– Di Kelino! Kako ne bih znao. – reče Frančesko – Jedan od najuglednijih trgovaca u Toskani. A vi niste nastavili očev posao?

– Nisam. Mene više zanimaju neke druge stvari.

- Šteta. Mislim da ste pogrešili. – razočarano reče Frančesko.

– Kako bih vam rekao...ja mu nisam baš zakoniti sin. – nasmejao se Đovani. – Moj otac je u mladosti voleo da švrlja.

– Shvatam... Zbog toga ne možete da nasledite porodični posao. – reče Markuzo.

– Da... Mada, iskreno, ne bih ni želeo. Moj otac se dobro brine za svog kopilana. – reče Đovani sa osmehom – Još kao dete sam poslat u Napulj da izučim visoke škole. Verujte mi da sam ovako mnogo srećniji. To kao trgovac nikada ne bih mogao postići. Očeve veze su mi omogućile pristup i dvoru samog kralja Roberta. Godinama sam bio gost tamo. Napuljska dvorska biblioteka je jedna od najbogatijih u Evropi. A Napulj je predivan grad. Odiše kulturom kakvom se ne može pohvaliti ni večni Rim. To što sam doživeo ispod Vezuva u Firenci nikada ne bih mogao.

– Zaista predivan grad. – rekoh ja.

– Niste oženjeni? – upita Markuzo.

– Ne... Mada...jednom sam poželeo da budem. – setnim glasom reče Đovani.

– Neka tužna priča? – upitah.

– Da...mada...tužne priče je najbolje zakopati...duboko... – odgovorio je naš novi prijatelj.

- U pravu ste. – reče Frančesko.

– Pretpostavljam da ste zbog te tužne priče i napustili Napulj? – bio sam uporan.

– Ne... Razlozi su mnogo prizemniji. Došao sam da posetim oca i da provedem jul u Firenci. Znate, to vam je najgori mesec u godini u Napulju.

– Zašto? Šta to fali julu? – upita Markuzo.

– Šta mu fali? Vi se šalite? Nikada niste bili u Napulju u julu?

– Mislim da nisam. – odgovori Markuzo.

– Da ste proveli samo jednu noć u Napulju u julu, sve bi vam bilo jasno. Tada obično pobegnem iz tog prekrasnog grada.

– Zbog čega? – upitah.

– Vi ste, moj španski prijatelju, nekako bili najuporniji u nastojanju da vam ispričam svoju tužnu priču, što sam ja odbio. Umesto te, ispričaću vam drugu priču, koja se dogodila u Napulju jednog jula pre deset godina. U vreme kada je dobri kralj Robert još bio živ. – odgovori stranac i otpi veliki gutljaj vina.

– Da je čujemo. – reče Frančesko.

– Pa, da počnem. Kao što rekoh, bio je jul i kiša nije padala nedeljama. Suša je bila strašna, pa su napolitanski seljaci na veliku tržnicu donosili samo onu robu koja je mogla izdržati tu neumerenu toplotu. Tržnica je bila puna već oko pet časova izjutra, a posle deset retko ko se mogao naći na njoj. Od tada pa sve do večeri, grad je tonuo u mir i tišinu. Ljudi su se zatvarali u svoje kuće, pokušavajući da prežive dan. Ni na dvoru nije bilo bolje. Bašta s fontanama je bilo jedino mesto okupljana dvorjana. Ni debeli zidovi zamka nisu mogli da ih spasu od vrućine.

– Zna tako da bude i ovde u Toskani. – reče Frančesko.

– Znam, prijatelju... Ali toskanske julske noći su daleko prijatnije od napolitanskih. Vreo vazduh iz Afrike sa sobom nosi mnoštvo nevolja, koje čine noći u Napulju nepodnošljivim.

– Pretpostavljam da je teško izdržati tu vrućinu... – rekoh.

– Vrlo teško. Ali nije vrućina jedini problem.

– Jel'? A na šta mislite? – upita Markuzo.

– Nemojte biti nestrpljivi, prijatelju. Sve ću vam kazati.

Napolitanac iz Toskane je baš umeo da začini svoje priče. Nas trojica smo netremice gledali u njega, iščekujući da pređe na stvar.

– I tako, jednog jutra, na veliku tržnicu su iz zamka izašla desetorica gardista, i gospa Lukrecija, dadilja princeze Đovane.

– Kraljice Đovane Napuljske? – upita Markuzo.

– Da, danas je kraljica. Tada je bila princeza. – reče Đovani i nastavi – Gospa Lukrecija je išla od tezge do tezge i zagledala prodavce. Gardisti su je pratili u stopu. Ljudi na tržnici su bili uplašeni jer su verovali da traže nekog ko je počinio kakvo nedelo. A ako je baba Lukrecija bila očevidac tog nedela, usled njenog slabog vida, lako se moglo dogoditi da neko nevin nastrada. Kod sedme ili osme tezge Lukrecija je zastala i zagledala se u jedno devojče od nepunih četrnaest godina. Devojka je pobledela kao kreč. Lukrecija joj naredi da stane iza tezge, a gardisti okružiše devojku i okrenuše se leđima od nje. Ostavili su samo uzan prostor kroz koji je Lukrecija ušla u krug.

– Okrenuli su se leđima? – začuđeno upitah.

– Da. Usled ovog neobičnog prizora, na tržnici je zavladala potpuna tišina. Svi su sa nestrpljenjem iščekivali šta će se sledeće dogoditi. – nastavio je Đovani.

– I? Šta se onda dogodilo? – upita Markuzo.

– Lukrecija naredi devojci da se skine. Jedan od gardista je malo iskrenuo vrat u želji da vidi devojčinu nagost, ali je Lukrecija to primetila i zapretila mu da se odmah okrene. Onda se ništa nije čulo dok joj Lukrecija nije naredila da se ponovo obuče. Dadilja izađe iz kruga a vojnici ponovo stadoše u kolonu. Tada su svi videli devojku koja je zbunjeno vezivala traku na svojoj haljini. Zatim nastaviše dalje.

– Zbilja neobično. – reče Markuzo – A šta je onda bilo?

– To se ponovilo nekoliko puta, sve dok ne dođoše do tezge jedne seljančice koja je imala oko šesnaest godina. Ovog puta Lukrecija je izašla iz kruga sa zadovoljnim osmehom na licu. Devojci je naređeno da pođe s njima u zamak. Nesrećnica je krenula za Lukrecijom bleda kao krpa. Gardisti su u tišini hodali iza njih dve. A onda se na velikoj pijaci sve vratilo u normalu. Do devet časova su već svi zaboravili na nesrećnu devojku i njenu neizvesnu sudbinu.

– Šta se dogodilo sa devojkom? – upita Frančesko.

– Ništa naročito. Sutradan je izbačena iz zamka posle doručka. Ljudima na tržnici je ispričala kako je dan provela u vrtu i prostorijama za služinčad, strahujući šta će joj se dogoditi. Niko nije našao za shodno ni da razgovara s njom. Uredno su joj doneli i ručak i večeru, a posle večere je okupana i odvedena u sobu u kojoj je spavala princeza. Namestili su joj nekakav ležaj na podu, do prozora. Devojka je kazala da nikada nije lepše spavala. Kada su je probudili, već je bilo svanulo. Princeza je već bila ustala, a gospa Lukrecija je seljančici dala jedan bakrenjak i poslala je u kuhinju da doručkuje. Posle doručka su je ispratili iz zamka. Rečeno joj je da nije zadovoljila i da može da ide kući.

– I niko joj nije ništa objasnio? – upitah ja.

– Niko. I taman pošto je ona završila svoju priču začuđenim seljacima, iz zamka je ponovo krenula povorka, istovetna onoj od prethodnog jutra. I usledilo je potpuno isto. Ponovo su išli od tezge do tezge dok gospa Lukrecija nije odabrala novu devojku. Ovog puta nije bilo straha kao prethodnog dana.

– I, šta se onda dogodilo? – upita Frančesko.

– Sve je bilo identično. Nova devojka je sutradan ispričala istu priču. I nju su otpravili iz zamka uz komentar da nije zadovoljila.

– Šta su oni zapravo tražili? – uporan je bio moj prijatelj.

– Budite strpljivi, gospodine Frančesko. To što su tražili oni su i našli. Samo im je bilo potrebno vreme. I tako se sledećih desetak dana, svakog jutra na velikoj pijaci u Napulju, ponavljao isti događaj. Trgovci su se već sasvim navikli na čudno društvance i počele su da padaju opklade ko je devojka koja će sledeća prenoćiti u zamku. Sve je već postalo toliko zabavno da su bludnice, u povratku sa noćnog rada, svraćale do tržnice i pokazivale svoju golotinju gardistima i gospi Lukreciji. To im baš i nije bilo pametno jer su samo razljutile čednu staricu. Zbog toga je jedne noći u četvrti bordela organizovana racija. Nesrećne bludnice su pohapšene i morale su da prenoće u zatvorskoj tvrđavi. Koliko sam čuo, stražari su jedva dočekali da se besplatno dočepaju ženskog mesa. Ipak, već sutradan su puštene, ali im više nije padalo na pamet da se sprdaju sa gospom Lukrecijom. – kroz smeh ispriča Đovani.

– Pretpostavljam da ćemo uskoro saznati šta je bilo u pitanju. – reče Markuzo.

– Mnogo pre nego seljaci s velike napuljske pijace. – odvrati Đovani i nastavi – Njima je bilo potrebno čitavo leto da saznaju pravi razlog.

– Čitavo leto? – gotovo da sam uzviknuo.

– Baš tako. Jer, desetak dana kasnije Lukrecija je odabrala devojku po imenu Julija, ćerku mlekara Pjetra. Julija je tada imala nekih šesnaest godina i važila je za laku žensku. Mislim da je to bio razlog zbog kojeg nije ranije odabrana. U početku je stara dadilja birala devojke po čednosti, dok je kasnije rešila da to zanemari. Dakle, naša mala bludnica, bila je dvanaesta koja je odvedena da prenoći u zamku. Svi su očekivali da se već sledećeg jutra pojavi na tržnici, ali to se nije dogodilo.

– Ta Julija je, dakle, zadovoljila? – upitah.

– Da. Sledećeg jutra, kada gardisti i Lukrecija nisu došli na tržnicu, a devojka nije izišla iz zamka, nastala je zbunjenost. Julijin otac je bio veoma uplašen. Trgovci su uspeli da ga, koliko-toliko, umire kako ne bi još istog dana otišao do zamka da se raspita za sudbinu svoje kćeri. Ipak, posle nekoliko dana nije izdržao. Rečeno mu je da ne brine i da njegova kći u potpunosti zadovoljava, te da će biti dobro nagrađena za svoje kvalitete.

– Pa šta je to ona radila tamo? – upita Markuzo.

– To su saznali početkom septembra, kada je mlekarica konačno napustila zamak. Bila je obučena u nove halje i svima je, po izrazu lica, bilo očigledno da se devojka promenila. Na trgovce, s kojima je do tada bila bara-bar, sada je gledala s visine. Jedino je prema ocu pokazala manje prezira. Rekla mu je kako će sada moći da unajmi sluge da rade za njega. Oko pasa je imala poveliku kesu s novcem i onima koji su ranije katkad zalegali s njom bilo je jasno da se to više neće događati. Jedino što je svima na tržnici rekla bilo je da je ona sada veoma važna osoba u zamku i da će i sledećeg leta tamo imati posla.

– Kakva posla? Recite već jednom! – Frančesko je bio na ivici izdržljivosti.

– To su sutradan saznali svi na velikoj tržnici u Napulju. Ispričao im je Pjetro, kada je došao da unajmi sluge. Kao što sam vam na početku rekao, leta u Toskani su daleko podnošljivija nego u Napuljskoj kraljevini. Razlog za to su komarci. Od njih se u letnjim noćima ne može živeti. A kao što znate, komarci više vole one koji imaju slatku krv. Nesrećna kraljica Đovana ih toliko privlači, da ona danas napušta Napulj leti i odlazi u neki od zamkova u Apeninima. Gospa Lukrecija je tražila devojku koja ima slađu krv od Đovanine, kako bi spasla devojčicu od nesnosnih insekata. Birala je devojke koje su na telu imale mnoštvo uboda od komaraca. Mlekarica Julija se pokazala kao pravi izbor. Zahvaljujući novcu koji je Julija zaradila, te i sledećih godina, njena porodica je postala najveći proizvođač mocarele u Napulju. – reče naš prijatelj.

– Da li sam nešto propustio? – upita Žire, koji se u tom trenutku vratio za naš sto.

– O da, jednu veoma zanimljivu priču. – odgovori Frančesko i upozna Žirea sa Đovanijem.

Ova priča je pronađena u zaostavštini aragonskog trgovca Pabla Rohasa. Napisana je na pergamentu koji je ležao u mnoštvu drugih spisa, mahom trgovačkih knjiga, na dnu škrinje koju je slučajno otkrio jedan od njegovih potomaka krajem XVIII veka. Iz svega ispričanog lako se da zaključiti da je stranac koga su trgovci upoznali u krčmi u Firenci niko drugi do pisac „Dekamerona“ – Đovani Bokačo. Bokačov otac zvao se Bokačino di Kelino i bio je trgovac koji je živeo u Čertaldu. Svom vanbračnom sinu Di Kelino je omogućio školovanje u Napulju, gde je Đovani započeo svoj književni razvoj. Pošto mu je otac umro od kuge, 1348. godine, on je ipak došao na čelo roditeljskog doma, a tokom sledeće decenije postao je jedna od vodećih ličnosti firentinske komune. Crna smrt, koja je poharala Evropu polovinom XIV veka, odnela je između 30 i 60 procenata ljudske populacije starog kontinenta.