Slatki snovi, knedlice (komedija zapleta u jednom i po činu. Nedostaje rasplet, jer je progutan)

Kucanje na vrata, nekim metalnim predmetom. Iza scene se istovremeno čuje Betovenova peta simfonija. Odakle dopire, to niko ne zna. A metalni predmet je, ubrzo se ispistavi, žica za mućenje jaja.
"Komšinice, draga, ja sam, komšinica s drugog. Imate li jedno jaje? Samo jedno jaje! Ne treba mi više, samo jedno!"
Nos, mesnat i kao da je umazan, izviruje iza vrata. "Dolazi mi važan gost, a ja nemam jaje, da zamutim za taj kolač. Jako je jednostavan, ali mi fali jaje!"
"Bože, jedno jaje, pa jedno jaje! Koliko je puta to izgovorila, to je već cela korpa jaja!"
Evo, hoćete više, ako ipak ne bude dovoljno ili se polupa..." i ne sačeka odgovor, navukavši papuče samo do pola prstiju, ode do kuhinje i uze činiju od keramike i u nju odbroja pet jaja. Eto joj, neka joj se nađe.- pomisli. Ovo joj je već treći put ovog meseca da posuđuje. Te brašno, te ulje, te so....
Kuća u kojoj nema soli, to ne može da zamisli. Ajd' šećer, još i nekako, ali so... Ne voli sa osuđuje, naročito kada daje, pa uze onu činiju i pruži kroz otškrinuta vrata. Rihcatilw ju je pomalo zaobljena ruka u tesnom rukavu na cvetiće. Mlada je, toliko da se ne može reći sa je stara, taman na granici kada varira. Zavisi kakva se kog jutra probudi.
"Valjda ću stići, treba još da pospremim po kući, a ne stigoh, dok sam došla s posla... pa da se malo sredim...."
U momentu joj izađe iz usta ono o čemu nije stigla ni da promisli. Nekada nije znala odakle joj tekve pobude, da se ponudi nekom tek tako, kao kada bi se tepih prostr'o.
"Šta ste mislili da ispečete? Nešto slatko ili slano?"
"I jedno i drugo."
"Pa s jednim jajetom, sbe to?!"
"Mislila sam ono drugo, bez..."
"A šta da bude bez jaja?"
"Nešto od ta dva, svejedno."
"Znači, ništa specijalno."
A, ništa, ako da bude domaće, da mogu pred njima da izvadim iz rerne i da stavim ma sto. To je tako domaćinski i...nekako privlačno..." - zagonetno se nasmeši.
Nije htela da pita, ali je pretpostavljala da je muškarac taj gost. Recept nije specijalan, ali gost očigledno jeste. Hrana treba da ostavi upečatljiv utisak, dakle.
"Hoćete da Vam ja ispečem i jedno i drugo, nešto jednostavno, ali ukusno, što bi se svakom dopalo, nešto nenametljivo, obično, a oper, kao što vi kažete, domaćinski ?!"
"Zar biste to zaista?"
"Što da ne. Meni je to očas posla, a vi onda možete da se spremate natenane."
"Jooooj, pa Vi ste, naprosto divni!"
"Divna" komšinica se vrati u svoj stan i seti se da je ona ipak ponela onih pet jaja. ,"Zbunjena" - opravda je u sebi.
Nema veze, ima ona još jaja i svega, pa će krenuti na posao.
Pustila je omiljenu ploču, koja joj je uvek služila za one kućne poslove, kojima osim poleta pri radu, bude korisna i kao mehanizam za vreme na rerni, jer se onaj na rerni pokvario. Neka od njenih prijateljica u gostima, okrenula ga je jednom prilikom unapred, kada mu vreme nije bilo, pa otkazao svako vreme. S njegove strane, pošteno.
Pita je bila gotova, već se pušila, dok je kolač još malo bio gotov.
Hodnicima zgrade od pet spratova, širio se miris pite krompiruše. Snažno i konktetno. A onda, uskoro, zemljanu notu krompira s testom, probi nežan, ali istovemeno i oštar miris mediterana.
Pred svakim pragom, upravo je dunuo dašak limunove svežine.
Sve sa pitom u tepsiji, zakuca na vrata susetke, kojoj je i namenjena. Kada joj je predala na ruke, nespretne, jer je pazila na lak na noktima koje je maločas namazala debilim crvenim slojem, obavestila ju je da ubrzo stiže i kolačem od limuna. Htela je da se brzo oslobodi onog čime se obavezala.

Sledećeg dana, scena, takoreći ista kao prethodnog. Kucanje na vratima, ovog puta bez Betovena i njegove Pete. Više kao neka Verdijeva arija.
"Komšijka," sada malo modelirano drugačije, valjda, da bi zvičalo prisnije.
"Komšijka, ja sam! Vaša omiljena komšinica iz zgrade!"
"Omiljena"- samoj sebi dati taj slatki dodatak...!
Pritom se začu smejuljenje, prigušeno.
Iza otškrinutih vrata promoli se poznati prćasti mesnati nos.
"Jao, kako ste me spasili. Ma, i više! A toliko sam se spremala! Te nova haljina, te cipele na štiklu, te frizura, a Vaša pita i kolač - pogodak!
"Baš mi je drago." - reče s iskrenim zadovoljstvom, misleći da će se na tome razgovor i zahvalnica završiti.
"Slušajte"- reče tiše, šištavo,osvrćući se, da tobož, neko ne čuje.
"Dolazi i večeras."
"Lepo, lepo..."
"Lepo, ali i komplikovano. Večera je u pitanju. Znate, pozvala sam ga na večeru, jer se tako kaže... ali se i očekuje. Treba nešto...sličnih kvaliteta kao sinoć, ako znate na šta mislim..."
I ne dočekavši odgovor, pruži već pripremljenu korpu oblika raspolućene lubenice od pruća, s jajima, po komadu raspoređenih, bez kutije, krompirima, patlidžanim, peršunom, jabukama, kilom šećera, kilom brašna...
I pruži joj brzopoteznim pokretom, koji ne dozvoljava nikakvo odbijanje.
Nije stigla glasa da pusti, a mesnati, prćasti nos već zamaknu iza vrata i uskoro nestade cela jedna žena, odlučna da te noći postane fatalna. Lepa je, mora se reći, negovane kože i sa frizurom, "uvek spremnom na iznenađenje", kako je govorila.
"Šta ovog puta spremiti?" Ponuđena korpa nije puno obećavala.
Uskoro, kao prvi degustator, hodnik se počasti moćnim, prosto "muškim" mirisom medaljona od šampinjona, punjenih rezancima od belog pilećeg mesa i rendanim kačkavaljem. A onda je, njeno veličanstvo, lenja pita, osvojila sav prostor.
Sledećeg dana, očekivala je neki raspevani, raščupani sopran Kraljice noći iz "Čarobne Frule" na svojim vratima.
Ali, ne pojavi se. Kraljica noći je, čini se, produžila vlast svoje kraljevine na dan. Opijena, u svojoj sobi s tirkiznim.zavesama na prozorima, s muškarcem na širokom krevetu s raznim ugrađenim uređajima, kao što je sat i radio. Svoju muževnost je oprobao na četiri škripave noge tog kreveta, a savladao ju je ukusnom večerom. Tog jutra, još uvek je imao ukus nezaboravnih punjenih šampinjona, zalivenih belim vinom.
A možda je produžetak noći oboma doprinela upravo ta lenja pita. Lenjost sokova iz njene sredine, omamila ih je. On je od sada bespovratno bio u kandžama tih čari.
Ipak, već u nedelju, a bio je onomad petak, eto ti femme fatale, izbezumljene, s punom korpom umotanih paketa.
"Komšijka draga, pomagajte! " Sva zadihana, u razdrljenoj kučnoj haljini, pruža korpu.
"Ovaj moj hoće da se useli! Lepa prilika za udaju, samo to sam čekala sve ove godine! Ali, on je od onih koji dođu preko stomaka, kako je moja baba govorila, da se tako majbolje ulovi muškarac. Jer, oni su ipak, kao neke živuljke, koje se hvataju za nešto. Ovaj se uhvati za hranu! Auuuu, šta me snađe! A baš sam tu najtanja!"
"Pa, kako sada mislite, da on dođe Vama, a ja da kuvam?"
"Ne znam, nisam pametna!"
Da je pametna, pomisli, ne bi ni došla u tu situaciju. Ili bi, barem, naučila da kuva.
"Kada biste mogli, bar za početak. Ja bih, eto, kao Vama dolazila na kafu, dok on ustane, pa bi tako malo s Vama, da mi Vi date neke instrukcije kuvanja, a u međuvremenu i spremimo zajedno ručak za taj dan."
"Baš lepo... A gde je moj posao? Ja radim, znste, idem na svoj posao..."
"Onda, kada se vratite s posla. Vi malo odmorite, a ja onda dođem, pa to bude taman za ručak kada on voli, kasnije popodne."
"Taman! Vama je sve taman!!!"
Ali, obično oni koji su laki na kuvanju, imaju osećaj za ukuse, kako da ih izmešaju i sastave da budu još ukusniji, tako im se i za ljude javi katkad nekakva slabost, pa požele da i njih spoje. Baš kao neki vrli pesnici, kojima stihovi, iz njihovog pera napisani, služe da se njima kite oni koji tog dara nemaju, da bi osvojili voljenu, da joj tuđim rečima iskažu svoju ljubav. Jer, šta pesnik gubi?! On je pesmu napisao, te napisao. To bi bila samo beživotna slova na papiru, da nemaju svoju svrhu. Mada, ako ima veliki nos, kao siroti Sirano de Beržerak, pa je i sam zaljubljen u istu damu?! Onda je to već tragedija.
Mislila je tako ona, dok je spremala kiflice s pekmezom od šljiva i supu s knedlama, tešeći se time što ona nije sudbine tužnog Sirana. Ona samo čini dobro delo, da spoji dvoje u jedan brak. A šta je sa njom, sa njenim brakom? O tome će misliti kasnije... Sada je samo važno da se podigne testo.
Sve je tako funkcionisalo "taman", dok iz korpe pune namrnica, namenjenoj za sledeći ručak, ne otvori kartonsku kutiju s deset jaja. Kako ih je uzimala redom i lupala o vanglu, na ležištu pod jednim jajetom, ukaza se papirić, umotan u četvero. Kao da se tu izlego. Onako, umrljanim prstima, razmota ga, a tamo, velikim, pomalo neveštim rukopisim, s očiglednin trudom da slova budu uvijena i kitnjasta, pisalo je:
"Kako je moja slatka knedlica? Mislim na tebe. Svaki zalogaj mi miriše na tebe. Sanjam te svake noći."
Podiđe je neka jeza, ali ne toliko neugodna, već ona koju je odavno priželjkivala - neka slatka, a zabranjena. To "zabranjena", je prevagnulo, pa baci papirić, onako umazan žumancetom.
Komšijka je i dalje redovno dolazia "na kafu", ako ne svaki, a ono, barem svaki drugi dan. Jela su bila sve raznovrsnija, mašti je dala na volju, pa nije ni marila za recepte, samo je u trenu inspiracije posezala za začinima i količinama. Pravila je nezamislive kombinacije slatko-slano, kiselo-ljuto, a nekada i sve to zajedno.
Komšijka se hvalila kako joj je muž i u noćnim aktivnostima sve inspirativniji. Što je ona to njoj više prenosila, sve vatrenija jela je smišljala.
Da je pisala stihive umesto pita i pituljica, to bi bile pesme vrele strasti.
Jednog dana, bila je to sreda, kada se pravila pauza za pravljanje ručka, sva zajapurena, komšijka pozvoni i još preko vrata, dok se nisu otvorila, uzviknu u panici:
"Zovite hitnu, brzo, hitnu! Ne znam broj! Ne mogu da mislim! On se guši, guši se, sav je crven!"
Hitna stiže, relativno brzo, s obzirom na veliki grad i samo jednu hitnu službu u njemu. Doktor i dvoje asistenata iznesoše ga na nosilima.
U bolnici je zadržan zbog lakšeg infarkta. Mada, infarkt je infarkt, sama reč, tako odsečna i oštra, zvuči zlokobno. Zadržan je dvadeset dana Dvadeset dana bez kuvanja jednoj, bez muža drugoj.
Kada se vratio, sve sa otpusnom listom i preporukama lekara na papiru, komšijka je bila neumoljiva. Od one slatkice s prćastim nosićen, pretvori se u čuvara zatvora.
"Evo, ovde piše! Crno na belo! Nema više đakonija! Dijetalna hrana i - kvit. Ako ti je živit mio!"

Od tada se sa trećeg sprata sve ređe širio miomiris hrane. Čak joj je bilo neugodno da i za sebe kuva. Tek poneka jela, sa testeninom, koja brzo provri.
Razmišljala je o tome da li da pojača vrata odozdo i odozgo, pošto je na oba mesta bilo šupjine, da stavi neke letve. Ili, da se, jednostavno, odseli...
Baš dik je o tome mislila, jedne večeri začu šuškanje kod vrata. Približivši se, shvati kako nije miš, koji je bio prvi osumnjičeni, već neka ceduljica. S uzbuđenjem je podiže, razmota, a na njoj, kitnjastim štampanim slovima pročita sledeće:
"Knedlice moja, nedostaješ mi."

Ivana Đorđević
29.jul 2025.godine
u Beogradu