Foto: 
autor nepoznat

Sloboda

Slobodu sam ugledao u petak, 04. 11. 1995. godine, tačno u jedanest časova i dvadeset tri minuta. Imao sam tada dvadeset jednu godinu, četiri meseca i osamnaest dana. Ni najmanje mi nije smetalo što je kiša lila kao blesava. U Požarevcu su me čekali Žabac i Šekspir i, naravno, moji roditelji, Obrad i Dušanka. I naravno da naš susret nije prošao bez suza, i mojih i njihovih. Tri godine su ipak tri godine.

U Požarevcu smo ušli u prvu kafanu koju smo ugledali. Mislim sa se zvala „Oplenac“, ne sećam se baš najbolje. Dočekali su nas plavo-beli karirani stolnjaci i konobarica za glavu viša od mene, i sa sisama ni broj manjim od Pamele Anderson. Merkala me je ispod oka, a meni su misli bile ko zna gde, pa nisam mogao da pratim šta se priča za stolom, samo sam mehanički skretao pogled ka onome ko govori i pomirljivo klimao glavom kao da se slažem sa onim što je rečeno. Najposle, nazdravismo mom povratku u civilaizaciju ljutom lozovačom, pa požurismo put autobuske stanice, a odatle se nekom krntijom od autobusa dokotrljasmo nekako do Beograda.

Najvažnije je da sam konačno ugledao slobodu i da sad komotno mogu da se baškarim u svom domu, mislio sam kada sam došao kući. Nije važno što to nije ona kuća, onaj dom u kome sam odrastao, već stan na devetom spratu solitera u Požeškoj, gde nikog živog ne poznajem. I sa čijih prozora se jedva u daljini naziru krovovi Zemuna. Onog Zemuna koji mi je u venama. O mojoj sobi i da ne govorim. Ova nova bila je skoro duplo veća i mnogo svetlija, i utoliko tužnija od one koja će zauvek ostati moja soba.

Na terasu se izlazilo iz dnevne sobe, i sa nje je pucao pogled nadaleko, i moj prvi utisak naveo me je da se zapitam kako je ovaj grad za tako kratko vreme ovako ostario i oronuo, kao da su svi digli ruke od njega. Kao da će svi koji danas žive ovde već koliko sutra uhvatiti tutanj i neće se ni osvrnuti za sobom.  

Bunilo me je to. Nije da nisam koliko-toliko bio obavšten kakva je naša društvena situacija, ali zbilja nisam očekivao tako neshvatljivu promenu, koja se svakako nije odigrala tek tako, preko noći, već se naša stvarnost krunila postepeno, iz dana u dan, samo što sam ja bio negde drugde i nisam mogao da budem učesnik i svedok tih promena i tog tragičnog sunovrata. Ni ranije nam nije bilo baš sve potaman, daleko od toga, država je bila u stanju akutnog raspada, već se bilo zapucalo u Hrvatskoj i para je bilo sve manje, ali da ću jednu tamnicu zameniti drugom, neuporedivo prostranijom i utoliko tragičnijom, to zaista nisam očekivao.

Na ulicu, nema druge, rekao sam sebi. Izađi i uveri se da li je sve uistinu tako crno kao što izgleda. Na ulici se sve vidi, lica ljudi i njihovi pogledi reći će ti sve. Nije mi padalo na pamet da se, eventualno, poslužim nekom prečicom, što bi bilo kudikamo jednostavnije, ne bih morao ni da mrdnem iz fotelje. Uzmem daljinski u ruke, uključim TV, i posle, kao i moj Obrad, gutam šaku pilula nakon svađe sa voditeljima TV Dnevnika. „Dosta mi je te idiotske televizije“, govorio je u svojim nastupima besa, i nikako mi nije išlo u glavu zašto mu je bilo toliko teško da pritisnuti dugme na daljinskom i promeni program.

Išao sam u beskonačne šetnje po širem centru grada i po mom Zemunu, zalazio i u neke delova grada u koje nikad ranije nisam kročio, sam kao mesečar, kao da tražim nešto što sam nekad davno izgubio i što bi, na neki volšeban način, moglo da mi se ukaže već iza sledećeg ugla. Ali uzalud sam tražio ono čega ovde više nema i što se, kako mi se činilo, nikad više neće ponoviti.

Ali put me nije odveo do onih naših klupica, niti do ćumeza. A u svoju ulicu do dana današnjeg nisam kročio.

Nije mi se žurilo da se vidim sa onim dragim ljudima koji me nisu otpisali, ili zaboravili, zazirao sam od takvih susreta jer sam isuviše brzo shvatio gde sam došao. Da ovo više nije onaj svet koji sam ostavio onoga jutra kada su me odveli žandari. Da ova stvarnost i ovaj život nemaju ništa zajedničko sa onom stvarnošću i onim životom koji su ostali iza mene kada sam zaglavio u robijašnicu.  

Šta se to ovde tako strašno dogodilo? pokušavao sam da odgonetnem, ali nije mi išlo baš najbolje. Ljudi su postali problem, samima sebi a i drugima! Ljudi su se promenili. Obezumili! Ništa drugo mi nije dopiralo do pameti.  

Zaključali su se u sebe kao da je najstrašniji đavo ušao u njih, pa se boje da to neko ne primeti. I kao da žive samo zato da jedni drugima kažu kako je ovde sve otišlo u kurac! To sam  video u njihovim rezigniranim i ustravljenim pogledima koje sam svakodnevno susretao: to da je, zapravo, čitav ovaj svet otišao u kurac! I da mu nema povratka nazad. I sad – osim ako ne želim da budem problem i izvor nevolja – najbolje mi je, a ništa mi, zapravo, drugo i ne preostaje nego da se što pre pomirim s tim da sam i ja jedan od tih kojima je čitav svet otišao u kurac! Sve drugo, činilo mi se, bilo bi siguran put u propast.

 

Odlomak iz romana „Vrata podzemnih voda”

Komentari

Komentari