Slobodan let

U početku, beše tišina.
Ležao je u svom okruženju, mirno, čekajući onaj glavni događaj, o kome su svi u njegovoj blizini šuškali. Naročito oni gornji. Oni su bili najobavešteniji. A onda, malo po malo, počeli su da mu se javljaju neki žmarci od uzbuđenja zbog tih šapata, koji su bili sve glasniji, pa je i sam ispuštao taj šuštavi zvuk. Osećao je da nije tek deo gomile, već mu se budila svest o sebi.
Malo se promeškoljio, kao šaran u mulju, koji se nakon dugog tavorenja sprema na novi krug mrešćenja. Onaj ispod njega se, usled njegovog pomeranja, takođe nekako ukosio nadesno, pri čemu je udahnuo. Ili izdahnuo. Da li se olakšao ili mu je tek bilo teško, nije hteo da se raspituje. A i sam je, odozgo, osećao pritisak od onog odozgo, koji se uzvrpoljio kao da ima puno toga da kaže. Ali, ipak su svi ćutali, jer je rečeno — vreme je ćutanja.
Sve do tog svečanog trenutka, koji svi iščekuju. A tada će se dogoditi nešto, nešto… što svi priželjkuju. A to je, da se nađu u najvećoj gomili koja predstavlja većinu. Onoj, koja odlučuje, koja kroji sudbinu. Doduše, ima vremena da kroji i prekraja četiri godine, a onda, ako ne bude svuda skrojeno po meri svima, opet dolazi ovo vreme biranja štofa.
Zasvrbelo ga je nešto na vrhu, ali i pri dnu je osećao tupost. Kao tetovaža koja nije dobro urađena, pa se sada inficirala, pocrvenela na mestima uboda. I to na onim imenima koja već dugo kruže po ovakvim manifestacijama. Prosto su ga iritirala, te oseti nezadrživ poriv da se počeše. Pošto je vreme ćutnje još bilo na snazi, samo se malo očešao o onog odozgo, a pritisnuo onog odozdo. Oni su se pravili da nisu razumeli šta hoće s tim, mada su i sami imali slične neugodnosti.
O, kako će, nakon prekida ove tišine, biti puno toga da se kaže! Ima sve da ječi od reči!
A onda, ranim jutrom, u ćuteću sobu, začuše se koraci, zašuštaše neki materijali raznih boja. Neki su mirisali na malopre napola ugašenu cigaretu, neki na parfem, pretežak za jutro, a opet, neki na kolonjsku vodu mirisne note iz prethodnog veka. A neko nikako nije mirisao, samo je popunjavao broj te kolone koja se samoprozvala „komisijom“.
Zasedoše bučno, kao da su se spremili da tu i ostanu posađeni, dok ih neko odatle ne iščupa. Rasporedili su onu ćuteću gomilu na više mesta. Među raspoređenima beše i on. Nije znao kome pripada i kako da se sada opredeli. Nad njim je još uvek bio sused o kog se malopre očešao. Ali, kao pod presečenim špilom karata, ostade onaj pod kojim beše pod njim. Sada mu je bilo žao što ga je onoliko pritiskao. Eto, uzalud. On će sada, može lako biti, pripasti nekom drugom taboru.
Uskoro se prostorija napuni onima zbog kojih oni i ćute ovde. Lepo je i jasno čuo prve zvuke, koji još nisu bili glasni za sve, samo za onaj najtananiji sluh. Škripanje olovaka, golicanje, negde stidljivo, a ponegde bestidno, kikotanje, negodovanje zbog nepravilnog kruga koji zaokružuje neki broj, precrtavanje. Svakakvog izjašnjavanja ćutnje je tu bilo, glasnijeg od dozivanja s brda na brdo.
U jednom trenutku čulo se i ono što je izazvalo veliku jezu — gužvanje. Svi su se tada molili da se njima to ne desi. Ipak, ako je vidljiv zaokružen broj, osim što se namučio, nije odbačen iz društva. Najstrašnije je da ga proglase nevažećim. To je gore od same smrti. Kao duša bez povratka. A ipak — duša koja je nešto dobro htela, da doprinese zajednici, možda potajno priželjkivala svet da promeni u bolje društvo…
Osetio je prste na sebi. Po suvoći, reklo bi se da pripadaju starijem čoveku, koji je pre ulaska ovamo njima skinuo šešir, koji na obodu nosi zapršku od kupusa, što se noćas krčkao na jeftinoj struji. A on je te prste uzaludno pokušao da ugreje, trljajući ih o revere kaputa za svečane prilike, što je ova svakako bila. Bio je srećan što je još jednom dobio priliku da dođe na ovaj nemušti skup, koji će tek puno toga reći. A on će imati potvrdu da je upravo njemu produžen mandat na još četiri godine. To mu nekako produžava godine, jer živi od mandata do mandata.
Uzeo ga je pomalo nespretno, kao ostareli orao, u svoje kandže. Olovka koja visi o kanapu iza kartonskog zastora je zanemela, pa je on dunuo u nju. Od silnog šoka tim dahom neoprane proteze od prethodne večeri, pustila je više mastila i prosula ga, srećom, na starčeve pantalone. Da je prešla preko nekog imena, bio bi poništen, bio bi ništavan!
„Hajde, starče, obavi to i idi da doručkuješ nešto i prilegneš. Zaokruži bilo šta, samo da bude donekle pravilan krug, a ne elipsa ili nekakva bundeva, da mi se ne smeju tamo, na prebrojavanju.“
Starčeva ruka je zaokružila baš tamo gde ga je najviše golicalo, kao što je i mogao da nasluti.
„Ha, ha“, smejao se stari čovek. „Neka, neka, može on doveka, a i ja s njim.“
„Ha, ha“, smejuljio se i on, što od golicanja, što od podsmeha toj ludoj starčevoj samouverenosti. I bi krug, dovoljno dobar da se tako može nazvati.
Kvrgavi prsti ga presaviše na pola, pa kao da je primio udarac u solarni pleksus, sav mu se sadržaj prilepi jedan za drugi. Izgubi dah i oseti mučninu. Sva mu se imena izmešaše, pa redni brojevi ispred njih izgubiše smisao.
„Uh, stari dobro udara. Ko bi rekao!“
Potom ga smota još jednom, na četvrt, ništa manje energično, čak mu dobro zategnu ivice. A onda ga ubaci u meku, pri dnu kutiju. Pao je malo nezgodno, pa pusti jauk. Ispod sebe začu gomilu: „Pssssst!“
„Valjda je to to“, pomisli. „Sada samo još malo sačekati i — počinje prebrojavanje. Nek’ se vidi, nek’ se zna, ko se kome dopada! Crno na belo!“
A onda se seti da se opet tako presamićen pogleda i shvati da kod njega to nije slučaj. Kod njega je crno na roze, tačnije — tamno roze. Osmišljen je da bude u boji koja simbolizuje hrabrost i samopouzdanje. Pa, lepo. U skladu s tim će se tako i ponašati.
„Gde se deo, gde se obreo, svoj na svojima, dakle.“
Iznenada, pogledavši bolje pod sobom, ugleda plavu boju! Nisu njegovi! Deda ga je ubacio u pogrešnu kutiju!
Izgubi vazduh, ovog puta ne od udarca u stomak, već od udarca istine. Toliko je poplaveo da je ličio na pripadnike u toj kutiji. Ali ličiti i zaista biti — nije isto.
Na nekima su virili neki drugi zaokruženi brojevi, koje su pokušali sakriti, a opet neki su ih ponosno pokazivali, zavrnuvši ćoškove. Ti drugi su ga gledali podozrivo.
Došlo mu je da vrišti: „Pustite me odavde! Ovo nije moja vrsta! Ovo nije moj narod! Ovo nije moja partija!“
Samo što je ćutanje još bilo na snazi.
Uskoro je cela kutija znala da je u nju upao uljez. Nastala je opšta pometnja i previranje. Niko više nije obraćao pažnju na tišinu.
„Da li si svestan da ti ovde nije mesto, sa tom smešnom, ženskastom bojom, a?!“
„Ovo je boja dostojanstva, moliću lepo!“
„Vrlo dostojanstveno je upadati u društvo kome ni kao nepresavijen ne bi bio do kolena!“
„Ja sam savijen samo po dužnosti i ne stidim se toga, a pripadnik sam onima koji gaje vrednosti i ciljeve koji streme idealnom društvu!“
„To samo pokazuje koliko si pogrešno zaveden i zalutao, da ne kažem — glup!“
„Pa, on jeste zalutao“, istrča da kaže jedan mali plavi, presavijen četiri puta.
„Aj’ ti ćuti! Vidi kako si ograničen! Nije ni čudo, toliko te izlomataše…“, odvrati mu plavi kolega, politikolog u usponu.
Uskomešaše se i ostali. Opšta šušnjava nastade. Kao klepet jata ptica. To čuše i pripadnici žute i bele kutije. Pomisliše da je to znak za prekid tišine, pa i one zaklepetaše svojim presavijenim listovima.
Oni iz glasačkog odbora se zgledaše, nešto progovoriše, te ona naparfimisana, sa svojim teškim parfemom, prođe preko sobe kao sa krinolinom i zatvori vrata pred nosom reda koji je čekao da uzme olovku u svoje ruke i završi „posao“.
Svako iz odbora beše zadužen za po jednu kutiju. Priđoše, svako svojoj, i zaviriše u njih. Kao po dogovoru, već dovoljno nadraženi i uznemireni, neki od njih i uplašeni, baš kao što su ubacivani kroz prorez na kutiji, tako počeše da iskaču masovno, svi listići, do jednog.
Mnogi su mislili da olakšabaju glasačkom odboru, tako što će sami sebe da prebroje. Ali nisu znali da je to, u stvari, presedan koji se nikada, u istoriji glasanja, nigde u svetu, nije desio.
Članovi odbora su ih jurili po stolovima, po podu, mešali im boje. Nisu stizali ni da ih odmotavaju, a kamoli da ih broje po zaokruženim brojevima. Počeli su i međusobno da se sudaraju, izvinjavaju, a neki su koristili priliku da zadaju čudan zahvat drugom članu odbora.
Red glasača ispred bio je sve duži. Bili su tu i posmatrači, koji su do tada bili nemi, a sada su žustro udarali pesnicama o vrata i vikali da im se pod hitno otvori. U suprotnom, poništiće celo biračko mesto!
Stigla je i TV ekipa. Jedna, treća, peta. Niko nije znao šta se u glasačkoj prostoriji broj osam zbiva.
Policija, kada je stigla i silom otvorila vrata, zatekla je prizor koji je bio, blago rečeno, nedostojan jednog glasačkog dostojanstva, koje god boje bilo. I listići i članovi odbora bili su na podu. Ovi drugi su jedni drugima iz ruku otimali one prve.
Jedna ruka s velikim noktom na malom prstu ga je ščepala, ne puštajući drugoj ruci, s prstenom velikog crvenog kamena. Taj bi mogao ozbiljne povrede naneti. Kako upade policija, a za njom i sve kamere, obe ruke koje su držale na dva ćoška roze listić zamrznuše se u vazduhu.
„Dole ruke!“, povika jedan policajac.
„Ma, gore ruke!“, povika drugi.
Tako se zbuniše u toj gore-dole naredbi, pa ispustiše listić. A on, poput aviončića od papira, malo polete, načini jedan luping pred svima i - izlete kroz prozor, koji se malopre otvori od uzavrele temperature. Dočeka ga vetar, stari maher u akrobacijama, pa ga podiže visoko.
Leteo je, leteo, iznad ljudi, ulica, drveća...
Osetio je slobodu, koju nijedna ideja o njoj, teoretski, nije mogla da objasni.
I onda, tako da ga svi mogu čuti, ko je hteo, na sav glas povika:
„Ja glasam za samog sebe! A vi kako hoćete! Izvukao sam se iz kutije, ispisao iz glasačke liste i osvojio većinsku pobedu!“
I još je dodao da, što se njega tiče, neka produžavaju ili skraćuju sebi mandate još hiljadu godina — on više nije učesnik glasanja.
Neka se broji ko hoće, njega neka smatraju prekobrojnim.
I kvit.

Ivana Đorđević
20.januar 2026.godine
u Beogradu