Slučaj doktora Prata (prvi deo)

Čitave te nedelje je padala sitna, dosadna kišica, nebo je rasipalo svoje nevidljive lasere preko sivih krovova, a ona kao da je nosila čelične čizme, pa se noga lepila za asfalt. Doslovno se vukla do klinike, spremna da svoju zamisao privede kraju. Sve je do tančina isplanirala i prognoziranje o mogućem krajnjem rešenju je zaokupljalo njene misli. Pomalo depresivna i u isti mah srećna - raspolućena pamet njena, kad je ugledavši čuvenog hirurga Ignjata Prata, kako užurbano prolazi hodnikom, sagla glavu da je ne prepozna.

"Karakter određuje sudbinu.", pomislila je povrativši hrabrost i pridružila se grupi stažista koji su išli u vizitu na čelu sa uvaženim doktorom. Neće je primetiti, nadala se, među grupom od desetak mladih ljudi.

Dijana beše starija i svakako nije pripadala klasi studenata medicinskog fakulteta, ali naprosto je morala da obavi ono za šta je došla. Nije postojao drugi način za osvetu. Doktor Prat je samouvereno posmatrao pacijente, pitajući studente šta misle, koju bi dijagnozu dali. Bio je visok, veoma privlačan, lepih, zagasitih očiju i mišićavog tela. Imao je "ono nešto" harizmatično, nešto što kad ga pogledaš shvatiš da se ne možeš odupreti porivu da uradiš sve što on poželi... Čak i sada, posle toliko godina, pomisao na njega bi joj uzburkala krv, čak i posle onoga što joj je učinio. Mora biti da je piljila u njega, kad joj se on obrati sa rečima:

- Koleginice, šta vi mislite da li je potrebna operacija ili ne? - gledao je u nju, šta da mu kaže, o čemu se radi?

- Izvinite, ja... !

- Eh, koliko puta sam rekao da se koncentrišete na pacijente, a ne da zverate okolo. Kažite vi, Jasna... - obratio se drugoj studentkinji, očigledno ljut, ali devojka je dobro odgovorila, pa je bio zadovoljan.

- Vi... dođite kasnije do mene! - obratio se Dijani, ali ona već beše otišla. "Čudno, veoma čudno." , pomislio je doktor.

Napolju, stresavši sa sebe kaplje kiše koje izgledahu kao biserna zrna na njenom kaputu, Dajana se udaljavala od klinike, namerno gazeći preko barica, osećajući prisustvo zime u kostima. Ona kao da nije primećivala šta se dešava oko nje, kao da njeno telo vodi nju, a ne ona njega, pa je sela u kafić sa zamagljenim staklima i poručila espreso, gledajući mimo konobara koji promrlja nešto sebi u bradu. Biće otkrivena pre sprovođenja svoga plana u delo. Dlanovi su joj se znojili, srce je osećala pod grlom i tek pošto popi kafu, ustanovi da sedi u jednom od studentskih kafea u koji lako može ući i taj doktor, pa brže-bolje ustade i izgubi se dok je konobar zapanjeno gledao za njom.

- Nek ti ovo bude za nauk! - rekao je tadašnji student medicine, u memljivom podrumu, koji su delila četiri stana, pričvrvljivši je čvrsto uza hladan zid, držeći joj jednu ruku na usnama, a drugom je mazeći po kosi, praveći nevidljive konture po njenom telu.

-  Bićeš moja, razumeš. Ako te još jednom vidim sa onom vancagom, ubiću i tebe i njega. Ti si samo moja, samo moja... Razumeš! – gledala ga je preplašeno, kakva vancaga, sigurno ne misli to što je rekao, pravdala je studenta koji se uvek ljubazno osmehivao i javljao komšijama. Par nedelja kasnije sproveo je svoj gnusan zločin i nakon toga sve se pretvorilo u praksu, višegodišnja tortura je započeta, a ona nije znala kako da se odbrani. Majci nije smela ništa da kaže, jer bi po pravilu ona bila kriva.

-  Dijana, hoćeš li već jednom doneti taj krompir? - začula je glas svoje majke. Stisak popusti i tadašnji student medicine, Ignjat Prat, došapnu joj da bude dobra i da nikom ne govori ništa, potom sačeka da se ona vrati kući, da bi i sam izašao posle nekog vremena.

Dijana se probudi iz košmara, iz sna koji sanja neprekidno godinama... Radila je u dnevnoj smeni kao sestra na odeljenju, što je zapravo i bila, pa je odabrala prigodan trenutak da bi objasnila doktoru Pratu da je bila sa studentima, jer je želela da studira medicinu, ali nekako u tome nije uspela. To je rekla sasvim obično, kao da nije bila ista osoba koja je drhtala pod njegovim upitnim pogledom.

Doktor je znalački odmeri, Crna kosa poput zifta, "rumeni obrazi poput ruže, a lice belo kao sneg", gde li je to čuo?  Mora da je poludeo. Tako je izgledala i neka princeza iz bajke, mogao se zakleti, samo kad bi se setio koja je bajka u pitanju, možda bi i znao ko je ona.

Dijana mu je uzmicala, nekako je imao osećaj da nije samo po sredi njegova harizmatična pojava od koje je ona zazirala. Bilo je nečeg u njoj što ga je izazivalo, nečeg opako prisnog... Prebacili je iz opšte bolnice na hirurgiju, to je znao, ali kao da je od juče u ovom poslu, o njoj se gubio svaki dalji trag, gde je studirala, zapravo mora da je završila višu medicinsku i to je naravno proverio. Sekretarica koja se javila bila je više nego ljubazna odgovorivši: - Ne, gospodine, nismo imali studentkinju pod tim imenom u zadnjih desetak godina. - i dotična sekretarica je izgubila pamet videvši zgodnog doktora, obećavši da će učiniti sve što je u njenoj moći da je pronađu.  Sve je to budilo sumnju, da ona zapravo i nije medicinska sestra.

Postao je opsednut njome. Čak je išao dotle da je proverio da li je ima u srednjoj medicinskoj školi. Nije je bilo. Sad mu je već bilo jasno da je po sredi nešto sasvim drugo, nešto što mu je govorilo da bi trebalo biti na oprezu. A onda je, igrom slučaja, sestrica Dijana upala u njegovu smenu, u njegovo noćno dežurstvo!

Nastavice se…