Slušao je Đoku

Tog jutra nije stigao putničkom klasom, kao u pesmi. Došao je na olovnim nogama, teškim zbog odluke koju je doneo. U kofer je spakovao budućnost nemogućih mogućnosti, a ja sam bila nemoguća i sebi i njemu i nama. Tog je jutra računao na nas. Nisam znala matematiku i oduzela sam se da bih mu sabrala misli. Skinula se do kostiju. Svoje meso mu ponudila na tanjiru. Bio je gladan, a ja sam se zasitila njega. Želela sam da budem čovek, ali ne i da mu budem žena. Spustio je zatvoren kofer pred moje noge, a otvorio sebe.
-Udaj se za mene ili odlazim zauvek.
-Zašto mi daješ izbor u kome izbora nemam?!
Mislio je da ću biti kao u pesmi, poznata cura u belom dok je napolju padao sneg. U mom crnilu nije bilo ničeg da nam obasja put u moguće.
-Razmisli još jednom!
-Ja ne umem kao ti da razmišljam. Razum mi je nerazumniji od tvog. Hladno mi je da stojim gola. Priđi da me ugreješ sobom.
-Sobom? U sobi je toplo, a ti si hladna. Možda zato što je januar. Ne volim januar...
Zagrejao nas je do ključanja. Hranio se mojim mesom. Kidao ga da se zasiti. Znao je da ga jede po poslednji put. Želeo je da mu zapamti ukus kako bi mu pripalo muka sledeći put kad ga namiriše kod druge.
Opet sneg pada. Napolju je belo. Ja i dalje crna. Mnogo je januara prošlo, ali nijedan me nije promenio. On ne voli januar, a više ni mene. Razum me pita: ,,Čime sad puni kofere?" Sećam se da me je zvao "pile pirgavo". Nisam pirgava po telu, a njega je znao. Samo prgava, i cirkus sam koji dolazi i odlazi iz grada, a zavisim od klovnova koje angažujem za predstavu. Nerazum me pita ,,da li bi još jednom da utoli glad mojim mesom ako se zasitio svega i da li još uvek sluša Đoku?"