Smena generacija

"Ko si ti i zašto me celi dan pratiš!?" Besno je upitao, okrenuvši se na desnoj peti (levu nogu nije ni imao, pojela je gangrena), crnu musavu devojčicu, koja je zastala na dva koraka od njega. Nije se uplašila. Nasmešila se, više očima nego licem, sležući ramenima. Pokazivala je nešto umrljanim prstima obe ruke, ali on nije razumeo znakovni jezik. Mali mršavi laktovi virili su iz njene poderane bluze, dok je pokušavala da mu odgovori i jedan crna zamršena kovrdža poskakivala je preko njenog čela dok je vrtela glavom i smejala se, otkrivajući red savršenih belih zubića."IDI DETE OD MENE!" Viknuo je osornim glasom i zapretio štakom prema toj maloj čudnoj spodobi i nastavio dalje niz pust bulevar, pažljivo zaobilazeći barice od sinoćnje kiše i gomilice smeća koje su psi lutalice razvukli po trotoaru iz prevrnutog kontejnera na uglu. Šepao je tako nekih desetak minuta i opet se okrenuo, a ona je i dalje bila tu, na nekoliko koraka iza njega. "Šta radi ovo dete u četiri ujutru, samo, na ulici, po kiši i hladnoći? Zar nema nekog skloništa za ovakve siročiće i što me prati već pola noći po ovom usranom gradu koji ne voli ni zdrave i prave, a kamoli sakate i gluvoneme?!", pitao se, pa zakoračio ka njoj. Ustuknula je, samo korak, ali nije izgledalo da ga se plaši, samo se pomakla u stranu, kao da hoće da ga propusti pored sebe. Zastao je, s tugom zagledajući tanku bluzu na njoj i dve različite cipele, tri broja veće, na majušnim stopalima. A ona je drhturila naslonjena na hladno staklo izloga i gledala ga tim čudnim, svetlim očima, koje nisu nikako pristajale njenom crnpurastom licu. "Dođi" pozvao je slobodnom rukom i pokušao da se nasmeši. Skoro da je zaboravio kako se to radi, pa je grimasa na njegovom licu bila više izraz bola.

Pružila mu je svoju malu šaku i bez ustezanja krenula s njim ka podzemnom prolazu. Na vrhu stepenica je zastala i sagla se da podigne sa asfalta neki papirić koji je ličio na omot od bombone. Šepavi starac sa kosom na ramenu je zakoračio, potpuno nespreman za munjeviti trzaj njene ruke, kojom je povukla pertlu sa cipele na njegovoj jedinoj, desnoj nozi. Šezdeset šest zaleđenih stepenika se preleti začas, a uvek mu se činilo da mu treba čitava večnost da ih pređe i kad je silazio i kad se peo gore. Udario je glavom u stub na kraju stepeništa i nepoznata sazvežđa su mu zaigrala pred očima. Nije ga bolelo nigde i po tome je znao da je sasvim na kraju puta. Stajala je gore, na vrhu stepeništa i cerekala se glasno. Nije mogao da joj vidi lice, ali smeh je bio očigledno veseo, pomalo likujući, ali iskren i zarazan. I sam je želeo da se nasmeje, ali je shvatio da mu na licu nema ni jedne čitave kosti, pa je odustao. Sišla je dole i podigla kosu, pažljivo pokupivši  i brus sa njegovog pojasa i  mahnula mu. Poslednjim trunkama umirućeg vida ugledao je svoj lik na njenim leđima.Shvatio je da gleda sebe mladog, ponovo rođenog i bi mu drago što je dobio ovako lepo i milo obličje. A, ona je koračala uz stepenice, prema mokrom sivilu drugog novembarskog jutra i poslednje ulične svetiljke su se radoznalo ogledale u sečivu kose koja se njihala na njenom desnom ramenu.