Snovi

Često sanjam jedan san. Uvek je ista radnja i isto osećanje. Ubio sam čoveka i leš zakopao u šumi. Živim u strahu da će pronaći telo i saznati da sam ja ubica.

Pokušavao sam da shvatim poruku sna, razmišljao, kopao po prošlosti, čitao… Psihologija ima neke odgovore, ali su uglavnom uopšteni. Neki strahovi, traume iz detinjstva i slično.

Pitao sam jednog psihijatra i on mi reče da imam neku tajnu ukorenjenu u podsvesti. Podsvesno osećam da bi otkrivanje te tajne urušilo sav moj dosadašnji život.

„Nije bitno”, kaže, „je l’ to nešto značajno, ali ti je ostalo u podsvesti, možda, iz detinjstva.”

„Moguće...”, kažem ja njemu.

„Ko će znati”, reče, „mozak je još podosta neistražen.”

Desi se da dugo ne sanjam ništa, pa onda opet krene. Obavezno taj san, onda neki obični snovi, pa aktuelnosti i slično.

U skorije vreme sanjah kako mi je Vučić, po svom kuriru, poručio da dođem do Vukovog spomenika, oko podne tekućeg dana, da se vidimo. Ja hoću, gde da odbijem, ali stvari se komplikuju. Žena izašla do grada, ja ne mogu da ostavim decu samu u kući, telefon mi ne radi. Pokušavam da joj javim, ali ne ide nikako. Zatim zovem Vučićevog kurira da mu kažem da ne mogu doći, ali nikako ne mogu da uspostavim vezu.

Budim se i hvata me strah. Ako sad počnem da redovno sanjam predsednika, biće gadno, pomislih.

Srećom, bio je to samo jedan od fleševa. Moj stari dobri san me nije napustio.

Ubio sam čoveka, leš sam zakopao u šumi...

Autor Milan Neđić