Snoviđenje

Duž prestoničkih ulica i trgova protezala se litija. Uprkos hladnom i vetrovitom jutru, praznik je izmamio na ulice ne samo vernike i druge poštovaoce tradicije i običaja, već i svakojake radoznalce i slučajnike. Jedan za drugim utapali su se u vijugavu povorku koju su predvodili arhijereji i gradski oci. Među ovdašnjim posmatračima, kao i onim pristiglim iz belog sveta, ne beše ni jednog koji nije bio fasciniran nepreglednom masom sveta koja se od ranog jutra tiskala po prilazima hramu Svetog Save, stopu po stopu ispunjavajući Vračarski plato, kao da očekuje nešto zbilja nesvakidašnje i izuzetno.

Pa ipak, iako je ovakvim odzivom građana stvorena neopisiva gužva, nije bilo uobičajene galame, vike i komešanja. Činilo se kao da su svaka pojedinačna kretnja ili pokret unapred bili osmišljeni i izrežirani, kao deo nekakvog velikog plana. Nad Vračarskim brdom nadvijao se uzvišeni mir, na trenutke ga je narušavalo samo škljocanje foto-aparata i zujanje TV kamera. A što se same proslave tiče, ako je verovati starijim beograđanima, bila je znatno svečanija od svih prethodnih a i potrajala je nešto duže nego što je uobičajeno. 

Po završetku bogosluženja, skupu se obratilo više arhijereja i drugih crkvenih velikodostojnika. Njihove bogonadahnute reči začinile su već dostignuto molitveno raspoloženje. Upijane svim čulima razgaljivale su prisutne; krepile ih, snažile, uzdizale...

A kada je obznanjeno da je svečanost završena, ozarena lica razmileše se na sve strane napuštajući Vračarski plato, koji ubrzo potom beše sasvim opusteo. Jer, Svako se mora vratiti svome krstu – kako beše rečeno u besedi jednog posebno nadahnutog  govornika. Samo je jedan, izgledom neugledan monah, teško odredivih godina, odmahnuo rukom i, isprativši narod pogledom, ostao pred hramom. Sam samcijat – kao pustinjak, kao beskućnik, kao svetac. Naviknut na samovanje, prkosno je stajao ćutke, ne obazirući se na okolni svet, koji ga se očito nije ticao.

Možda je nekoga čekao? Koga?

Minuše dani, ali ne bi odgovora. Naš zagonetni monah i dalje je stajao pred hramom. Dečurlija je već uveliko zbijala šale na njegov račun, prolaznici se redom iščuđavali, nejedan bi se i prekrstio ugledavši ga. Mnogima je čak izgledalo, ako nastavi ovako, da će se jednoga dana pretvoriti u spomenik. A kako taj dan nikako da dođe, sve je nanovo počelo odisati kolotečinom, pa je zamro i svaki interes za ovog čudaka.

I baš tada, kada se on, uprkos svoj svojoj ekscentričnosti, toliko odamaćio u ambijentu Vračarskog parka, da su ga još samo retki turisti i poneka pridošlica iz provincije smatrali atrakcijom – počelo se događati nešto toliko čudno da niko sa pouzdanjem ne može reći koliko je u tome imala udela razumom dokučiva stvarnost, a koliko fantazmi, halucinacije i snoviđenja.

Tog sunčanog popodneva, pred njegovim, od dugog i napornog stajanje zamućenim pogledom, počela se pomaljati nova litija. Litija kakvu doista još svet nije video! Protrljao je oči ne bi li bolje osmotrio ko mu se to prinbližava. Vidi li on to mnoge crkvene oce, episkope i mitropolite predvođene patrijarhom, kako nemo promiču oborenih pogleda? Što ih je više gledao, sve više mu se činilo da su stvarni, a ne deo nekog višeg, metafizičkog sveta, ili astralnog poretka stvari i pojava posve tajanstvenog, u koji imaju pristup samo odabrani. 

Konačno se zaustaviše ispred hrama. Potom se prekrstiše, ali ne uđoše u hram. To im očito nije bio cilj, već nešto drugo. Šta bi to moglo biti, pitao se monah. U kakvoj su to oni važnoj misiji? Dvadesetak minuta su potuljeno stajali ćutke, a onda se najodrpaniji među njima, pokazalo se patrijarh, izdvojio iz gomile, stao ispred svih, i glasno pomolio. Jednom. Onda još jednom. I još jednom. Zatim je dodao još nešto. Koliko je naš junak mogao razabrati, bile su to reči:

Oprosti mi, Sveti Savo, sve ludosti, svaki greh i svaku slabost moju. Oprosti mi i oportunizm i srebroljublje, i gordost i verolomstvo, i sva nepočinstva koja sam u Tvoje i u Isusovo ime, a za svoj račun, počinio, i o naš verujući narod se ogrešio. Ti si mi još jedina nada, uteha i spas. Jer, kako bar sad stvari stoje, narod mi tu niskost i podlaštvo moje neće oprostiti!

Kao po komandi, za njim se pomoliše i ostali. Obratiše se, potom, i oni Svetom Savi s onom istom molbom na usnama, koja je, moglo bi se reći, više ličila na ispovest. I to svi u isti glas kao da polažu zakletvu. Onda nestadoše tajanstveno, isto onako kako su i došli.

Bližilo se i veče, a naš monah je, s vremena na vreme, pogledivao u pravcu hrama i trljao oči. 

Šta je uistinu dalje bilo, ne zna se. Odnosno zna se samo toliko da su sledećeg jutra pred hramom pronađena mnoge pohabane mantije, razglavljene cokule i iznošene halje. Tako su bar izvestila sredstva informisanja.