Soba u prašini
Još uvek ujutru kuvam dve kafe, a onda se setim da je nećeš popiti sa mnom, pa popijem obe. Ti sad kafu piješ sa onom koju si najviše voleo. Dugo se niste videli. Sad imate večnost da nadoknadite vreme. Verujem da pričate i o meni, ali joj nemoj reći baš sve. Ne želim da brine. Ni ja ne brinem sad kad ste zajedno.
Ovo pismo pišem da bih vam rekla da sam dobro. Dobra nisam, ali oboje znate da nikad nisam ni bila.
Vi kako ste?
Zaboravio si da poneseš burmu, ali sam sigurna da ste se i bez toga prepoznali. Ljubav nije zaboravila na vas. Ni moja neće. Zato ne plačem. Nisam plakala ni kad sam se rodila, pa ni u smrti neću.
Ne tugujte zbog moje tuge, setite se da sam srećna kad je imam. Ona mene čini čovekom, ali ne i dobrom domaćicom. Izvini, još nisam obrisala prašinu u tvojoj sobi. Ne mogu da uđem da mi ne vrisne tišina da te tamo nema. Ovako mi je lakše kad je tišina nema i ćuti. Ne čuje se ništa iz sobe. Ne zove me!
Nemoj joj pričati o prašnjavoj sobi, jer to je i njena bila, da se ne naljuti na mene. Skuvaj još jednu kafu, zapalite cigaretu u svom miru, daleko od nemira života. Reci joj da mislim na oboje i da bih poslala ovo pismo kad bih imala vašu adresu u raju, ali sačuvaću ga u srcu i doneti lično.