Spasonosni ujed

Ako bi se kretao više, kako mu je lekar savetovao u više navrata, Mitar Samodovac bi morao da zanemari ili ostavi posao, a kada bi ostavio posao, jebeni honorarni računovodstveni posao, onda bi umro gladan. Samac koji jedva zaradi za komunalije, morao je da traži sredinu, ravnotežu u organizmu, čestim ustajanjem sa stolice, protezanjem, mahanjem rukama i istezanjem kičme. Meso za guzice sasvim mu je nestalo, te ga je manje žuljalo celodnevno sedenje ispred račanura na čijem je monituru uvek bilo desetak brojčanih kolona koje je češljao pogledom kroz večito zamagljena stakla jevtinih naočara, ali su mu noge u potkoljenju sve više trnule.

Potpunu tišina u sobi pojačavala je zujanje u ušnim kanalima. Iznenadni zvuk i tihi udar poništili su neprijatno zavijanje u blizini moždane mase. Nije to vrabac lupio u staklo, insekt se, nakon sudara, borio da se uspenje glatkom spoljnom površinom. Mitar je razmaknuo prašinom diskretno obojene zavese, otvorio krilo prozora i propustio stršljena. Agresivnije zujanje od njegovog ušnog probilo se do sredine sobe, okružilo prastari luster i utihnulo. Umesto da ga otera ili prekrije peškirom i ubije, vratio se stolu i nastavio da radi. Posle dva-tri sata stršljen je odleteo.

Naredna dva dana ponavljalo se isto. Mitru se činilo da se lakše nosi sa dosadnim poslom, da mu prisustvo stršljena podstiče neku nepoznatu energiju, nalik onoj predvečernjoj iz detinjstva, koja ga je gonila da što brže i što duže trči. Petog ili šestog dana stršljen je sleteo na gornju stranu monitora. Mitar ga je pogledao, ukrstio poglede sa nečim što nikada nije video izbliza, a onda mu se vid zamutio, zinuo je da zagrize vazduh i nestao.

„Ako ovo iznad mene nije sveti Petar, onda sam u bolnici“, pomislio je samo, drugi dan kako su ga pronašli na podu kraj stola, jer mu dehidratacija nije omogućavala vibriranje glasnih žica i artikulaciju.

– Dobrodošli, gospodine Samodovac – progovorio je onaj koji nije sveti Petar. – Preživeli ste i treći infarkt, ali se sada dešava nešto čudno sa vašim srcem. Ono potpuno pravilno kuca, kao sat je – pogledao je prema pratiocima koji su bili isto obučeni, skupljajući ionako uska ramenima i tražeći od njih odobravanje.

Ženska ruka je tkaninom natopljenom vodom brisala Mitrove usne, a on se trudio da zubima uhvati to spasonosno parče i isisa svu vodu. Lekar koji mu je poželeo dobrodošlicu okrenuo je list notesa i nastavio:

– Hoću da vam kažem da je to što se sada tako dobro osećate pravo čudo. Prvo, bili ste bez medicinske pomoći, u nesvesti, bar tri sata... To niti moje kolege, a niti ja, a prilično imamo iskustva, nismo sretali... Gledao sam vašu medicinsku dokumentaciju, vaše srce ovako pravilno nije radilo poslednjih dvadeset godina. Možete li da govorite sada?

– Grhhh – Mitar je čistio grlo. – On... grhhh... on je...

– Malo iznad grudne kosti imali ste sveži ubod... Ali to ne liči na ubod iglom, pre je kao ujed nekog insekta. Da li ste pokušali da sebi ukažete pomoć? Da li je još neko bio prisutan? – lekar je natkrilio bolesnički krevet.

Vodom ovlažene usne propustile su škripu iz grla koje je bolelo:

– On je znao!

– Ko? Ko, gospodine Samodovac?

– Grhhh... Str... grh... stršljen...

 Zoran S. Nikolić​