Spomenik (odlomak iz knjige "Čudovišta su pobegla iz bajki")

U periodu kada je suđenje počelo, Srđan je već počeo da se sprema da ode do kamenoresca koji će uraditi spomenik. Želeo je da sve dogovori i da se spomenik ćerki i unuki postavi par dana pre nego što oni budu davali godišnjicu. U dogovoru sa Biljanom, rešeno je da, bez dalje potrage, to bude isti čovek koji je uradio spomenik njegovim roditeljima pre više od 15 godina. Pošto odavno nije bio u kontaktu sa njim, izgubio je njegov broj telefona, ali preko jednog prijatelja koji je živeo u tom mestu pored Novog Sada, Žablju, nabavio ga je.

-Dobar dan! Ovde je Srđan...- reče on i podseti ga kako su se upoznali.

-Reci Srđane..kakva je muka!- odgovori mu kamenorezac. Srđan mu ukratko ispriča i dogovoriše se da on sutradan dođe do njega u Žabalj, da se dogovore. Posle razgovora sa njim, Srđan je pozvao jednog prijatelja i zamolio ga da, ako je slobodan, pođ sa njim kolima. Ovaj mu je obećao i ujutro su njih dvojica otišli do kamenoresca.

-Dobar dan, Vaso!- reče Srđan kada su došli do ovog.

-Dobar dan…i odmah primi, moje saučešće! Sad sam te se setio…ti si bio onaj veliki prijatelj mog kuma Tome!

-Da, jesam. Kako je on?

-Dobro je. Kad završimo ovo, otići ćemo u centar na kafu, pozvaću ga da se vidite.

-Može. Voleo bih da ga vidim.

Vasa je najpre pitao Srđana, da li ima neku želju, kako da sve to izgleda. On mu objasni kako je to zamislio i kako se otprilike dogovarao sa Biljanom. Za kratko vreme, našli su zajedničko rešenje i krenuli su na kafu. Vasa je pozvao svog kuma i rekao kako će i Srđan doći. Tek što su seli u kafić, unutra je ušao i Toma:

-Gde si druže moj stari? Kakva tebe...- poče on i tada ugleda majicu na Srđanu sa likovima ćerke i unuke. -O, bože! Šta se to...čekaj, Veternik, pa ja sam čuo za to. Pa to tvoja ćerka?

-Jeste prijatelju moj.- odgovori mu Srđan i pozdravi se sa njim. Sedeli su skoro sat vremena, Srđan im je ukratko sve ispričao i pri polasku sa Vasom se još jednom dogovorio oko svega.

-Hvala ti, Vaso, što si mi opet pristao da povoljno uradiš sve to.

-Da mogu..i badava bi ti uradio. Ali, bar materijal da pokrijem i nešto moram i za radnike.

Pozdravili su se i Srđan sa svojim drugom krenu nazad za Novi Sad.  

Par dana pre davanja pomena, Srđan je pozvao i sveštenika koji je bio i na sahrani, dogovorivši se i sa njim da dođe na groblje kako bi obavio službu. U to vreme i Vasa mu je javio kako će i on sa radnicima završiti postavljanje spomenika, pa da se nađu na groblju. Srđan je otišao i kada su se našli isplatio je ugovorenu sumu.

-Hvala ti, Vaso, što si bio korektan ponovo!

-Nemoj, Srđane! Nikom ovo ne bih poželeo.- reče mu ovaj i pozdraviše se pre polaska.

Na dan davanja pomena, Biljanina sestra je sa mužem došla, i svu su zajedno krenuli na groblje. Tamo su se našli sa još nekolicinom prijatelja i rodbine. Stigavši do grobnog mesta, Biljana je gorko zaplakala, videvši spomenik i slike svojih najdražih na njemu.

-Uradio si i za vas odmah?- upita Srđana njegov brat Goran.

-Da! Plaćeno je i naše grobno mesto pored…kada dođe vreme. Svejedno, moram i o tome misliti. Ko će nas...tako da sam odmah i dupli spomenik uradio.

Spomenik je bio u obliku dve suze, koje su bile okrenute jedne prema drugoj...na njihovoj strani, preko cele suze je bio cvet, a na nadgrobnim kamenima su bila ispisana samo imena i njihove slike. Između suza je bila mala ploča na kojoj je pisalo njihovo porodično prezime.

-Nije hteo da nose njegovo prezime kroz život, pa neće ni u smrti.- reče Srđan, stisnutih očiju punih mržnje. Utom je i sveštenik došao i obavio službu. Po završetku, kada mu je Srđan prišao, odmah ga je preduhitrio i zaustavio kada je ovaj krenuo da mu plati.

-Srđane! Rekao sam vam i onda i ponavljam, nemojte…za ovo ne mogu da naplatim.- reče mu sveštenik i Srđan mu poljubi ruku suznih očiju. Zadržali su se još malo na grobu, obavivši daću, i krenuli nazad. Srđan je jedva uspeo da odvoji Biljanu od spomenika, ona glasno plakala.

-Pusti je, neka se isplače. – reče jedan od njegove braće.

-Pa da joj pozli. Vi odete kući, a ja moram sa njom muku da mučim.- odgovori on pomalo ljutito. Podigao je svoju ženu i tužna povorka krenu.