Srce kao projektor

Bili su tu neki ljudi u sivom. Preko puta transparent iznad izneverenih lica – NE DAMO BIOSKOP!!! Zastadoh, pogledah sve te čudne mašine. Koliko sam samo puta ovde prošao. Da sam brojao, brže bih ostario. Okamenjene face sa žutim trakama na ruci ograđivale su bodljikavom žicom mesto gde će se desiti neobjašnjiv zločin. Moćni nemaju potrebe za objašnjenjima. Zgrću sve te motike, budake. Razgrću mi sećanja... 

Plavi dugački mantil je čekao na ulazu. Iscepkane karte smo držali u znojavim rukama i čekali čudo. Od tada sam i počeo u čuda verovati. Čarobnjak je zaključavao vrata, odgegao se nekud gore, na mesto odakle će pustiti magiju. Mrak, zvuk nekog obrtaja i slika sa periodičnim pucketanjima. Zvižduci, skandiranja, ovacije. Brkati domar sa nekom sličnom žutom trakom je neuspešno smirivao situaciju. Ali nije rušio, gazio i okamenjeno urinirao na nešto što nas je naučilo da postanemo bolji. 
Čekali smo omiljenog glumca mašući kesicom kokica. Onaj ko bi uspeo da uhvati koju gađao bi glavonju u prvom redu. Ovi iz prvih redova su uvek glavati. I ne primećuješ ih, dok ti njihova glava ne zasmeta. A onda si spreman i da biješ. 
Gledajući u prašinu, tiho sam pokušao da prizovem bar nekog od svih tih junaka iz filmova. Nisu me čuli. Odavno zaboravljeni, možda su bili i ljuti. Ko će ga znati. 

Držao sam je čvrsto za ruku da je led ne bi poneo. Odneo. Bila je, kažu, hladna zima, ali za naša tela prihvatljiva. Čak i poželjna. Drugačije su ljubavi pokrivene snegom. Dva kuvana vina i početak nekog Prljavog plesa. Najčudnije projekcije dolaze iz srca. Zauzimasmo poslednji red k’o Bastilju. Sa rukom u ruci, mogli smo tako odgledati strpljivo i najdosadniji holivudski ljubić. Onda bi se svozali u pravcu apoteke i nestali u snegu. Od negde je dopiralo Love me tender... 
- Ruše ga – jedva  izustih boreći se za signal. 
- Koga? – odavno nisam čuo taj glas. 
- Bioskop. Naš bioskop.... 

Više nije bilo glasa. Uzdaha. Signala. Više nije bilo ni bioskopa. Negde, u jednom velikom gradu, pomalo nemiran glas je prekinuo vezu. Jedna suza se čula kako pada negde daleko. 
- Vodim Vas u bioskop. 
- Je li tri de? – dva crvena nosića su čekala odgovor. 
Setila se kako je tada mogla osetiti sve. Sliku. Zvuk. Miris. Kišu. I ono najvažnije. Dodir. A sada, toliko godina kasnije, žudimo za tim famoznim dimenzijama. 
- Jeste, tri de – nasmeja se i krenuše. 
Probijali su se kroz šetalište. Na trenutak zastade kod uličnog svirača, izvadi nešto sitno. 
- Imate neku posebnu želju? 
- Da, Love me tender... 

Radisav Rade Aničić