Šta je bilo posle

Rahela je prva otvorila oči, tek neki minut pre nego što će se oglasiti budilnik, i još uvek bunovna, pružila ruku i ipak nekako napipala prokletu spravu i isključila zvono.

Šta traži ovaj ovde? – zapitala se potom, smeškajući se.

Onda je napućila usne i šapatom upitala tog tu, što leži pored nje i hrče sve u šesnaest, tako da sve i da je hteo nije mogao da je čuje:

– Je li ti, mangupe jedan, šta tražiš u mom krevetu?

Još neko vreme gnezdiće se uz njega, pazeći da ga ne probudi, odnosno da ga ne probudi previše naglo. Ko zna – mislila je – možda ga opali šlog kad bude video s kim je proveo noć.

Probudio ga je tek miris kafe. Otvorio je najpre jedno oko, pa onda i drugo i prvo što je ugledao bio je najlepši osmeh na planeti. I zapitao se da li to sanja, ili je stvarno na sedmom nebu?

Rahela mu je posle osmeha uputila i poljubac i pokazala mu nešto rukom, što je on očito tačno protumačio kao: „Mili, kad se smilostiviš da ustaneš, pridruži mi se za stolom, evo ovde, preko puta mene, da možemo lepo da se gledamo“ – i time su njegove dve dileme rešene. Njegovo sedmo nebo bilo je na sedmom spratu najviše zgrade u Južnom bulevaru. Tu je razvio svoju pobedničku zastavu.

Ustao je i nakon što je posetio kupatilo, pridružio se Raheli.

– Koliko je to sati? – upitao ju je i izvio se preko stola, Raheline usne spremno su ga dočekale i uzvratile mu nežnost.

– Sad će deset. Mada nije važno.

– Kako nije važno?

– Ako misliš na posao, danas imamo slobodno.

– Otkud to?

– Javila sam se Miši.

– I šta si mu rekla, majke ti?

– Pa... Ako baš hoćeš da znaš, podsetila sam ga na jednu sitnicu koja se tebe tiče.

– Ma nije valjda?

– Bogami jeste. Samo ne znam da li da ti kažem, ili da ti ne kažem.

– Bolje reci. Svakako ću saznati pre ili kasnije.

– U pravu si. On mi je dao zadatak da u onoj selendri pazim na tebe da te ne rastrgnu napaljene seljančice. Kao što ti je verujem poznato, zadatak sam uspešno obavila, te sad imam bonus kod šefa.

– Vidi, vidi...

– Ha, ha, ali nije to sve. Rekla sam da si se tamo dobro držao, ali pošto danak nisi platio na mostu, platio si na ćuriji. Sinoć te je nagazila jedna ovdašnja prilično zagorela seljančura i trebaće ti najmanje dva dana de se oporaviš.

– Ha, ha, ha... Nisi valjda tako rekla?

– Nisam, naravno. Ja sam fina gradska cura, a fine gradske cure takve stvari ne rade finim gradskim momcima. Ako imaš razlog ili potrebu nekome nešto da prijaviš, da se pohvališ, ili, pak, da se opravdaš, uradi to sâm.

Utom se oglasio Rahelin mobilni.

– Ups, majku mu, gde baš sad – rekla je kao da se izvinjava Maksu, i dohvatila telefon. Brzinski je razmenila desetak poruka sa Jacom, sve smeškajući se i pogledujući u Maksa, koji nije skidao pogled s nje.

– Gde smo ono stali? Da. Maks, moram ovo da te pitam. Imaš li neke planove za večeras? Možda nešto od ranije zakazano?

– Ne. A ti?

– Nemam ni ja.

– Onda ja tebe nešto da pitam.

– Pitaj.

– Ne znam kako to da ti kažem...

– Šta da mi kažeš, da imaš nekog?

– Ma, ne. Vidi, ovako. Možda nije trenutak, ali i sama znaš od ovog ne možemo pobeći, a i za tebe i za mene to je sad pitanje svih pitanjâ, i ono glasi: šta ćemo sad nas dvoje?

– Kako šta ćemo? Popićemo kafu, a onda se čisti odavde.

– Da se čistim?

– Da se čistiš, nego šta.

– Kako si to zamislila? Da odem, pa da opet dođem, ili...

– Nema „ili“, nego radi kako hoćeš. Slobodan si čovek, šta te sputava da ne uživaš u svim lepotama sveta?

– A s kim da uživam u tim lepotama sveta, ako ne s tobom?

– Ma, daj! Ne uobražavaj ništa, Maks. Kresnuli smo se, bilo nam je lepo, a sad svako na svoju stranu. Šta ti tu nije jasno? Kad se opet vidimo, kresnućemo se, pod uslovom nemaš ništa protiv, i to je to...

– Sad mi tek ništa nije jasno. Jesmo li se mi ušemili ili nismo?

– O, Maks, stvarno si težak neki čovek. Izgleda da ću morati da ti crtam.

– Ne moraš da mi crtaš, ali ne može to tako! Šta smo nas dvoje, slučajni prolaznici koji su se u nekoj gužvi očešali jedno o drugo? Neće biti! Zar nismo pošli na dalek put, sećaš se? I, evo, taman kad smo stigli do naših obala Goe, ti hoćeš da nastavimo dalje svako za sebe, ili, kako ti kažeš, da idemo svako na svoju stranu, pa ako se opet sretnemo...

– Dobro. Šta onda predlažeš?

– Šta predlažem? Da nastavimo ovo što je ovako lepo počelo.

– Lepo si to sročio, da nastavimo ovo što je ovako lepo počelo. Okej, Maks, nastavićemo. Ali šta bi to konkretno trebalo da znači?

– Da smo momak i devojka recimo, za početak.

– Ajde, neka ti bude, mada zvuči prilično detinjasto. Ali  tvoja devojka je danas dobre volje, pa ako imaš još neku želju, samo reci.

– Zezaš me?

– Ja? Bože sačuvaj. Lepo sam te pitala, ali pošto si propustio priliku, sad dođi ovamo.

Pokazala mu je prstom da obiđe oko stola i da stane ispred nje.

– Hajde, šta se snebivaš kao mlada...

– Dobro, evo me.

Ustade i ona, namignu mu, pa reče:  

– A sad me podigni i odnesi me do kreveta.

– Zašto?

– Zato što to volim.

– Ne pitam te to. I ne razumem šta voliš? Da te samo odnesem do kreveta, ili da opet idemo u krevet?

– To zavisi od tebe, ja sam rekla svoje.

Bilo je prošlo podne kada su ponovo seli za sto, popili po joj jednu kafu i nabokali se pofezni sa džemom od šipurka, a onda je opet iskrslo ono isto pitanje: Šta ćemo sad?

– I, Maks, šta ćemo sad nas dvoje? Imaš neku ideju?

– Imam. Da produžimo oporavak do kraja nedelje, pa, ako se slažeš, za vikend da furnemo do onog tvog manastira, a posle možemo opet da tražimo poštedu, pa ako upali, upali.

– Ovo prvo se prihvata, ovo drugo ne dolazi u obzir!

– A zašto, moliću? Zar nisi obeća onom čiči da ćemo da proverimo šta tamošnji monasi petljaju sa babamo?  

– Njemu jesam, to je tačno, a tebi sam samo pretila da ću tamo da te vodim ako ne budeš dobar. Ali pošto si se popravio, onda ništa od toga.

– Onda, hoćeš da ja zovem Mišu?

– Nema potrebe. Sve je sređeno, slobodni smo do ponedeljka. A sad diži dupe, vodim te na jedno genijalno mesto. Ha, ha, ha... Nije krevet, nemoj da se štrecaš...

Odlomak iz romana „Do obala Goe”