Šta ostade od Čoveka u Carstvu Božijem, a šta od Boga, u Carstvu Čovečijem! (2.deo)
Mi smo drukčiji. Po nama, nametnuti i nametani moralitet i konvencionalnosti treba odbaciti, gurnuti u stranu a ne, suprotstavljati im se, jer suprotstavljajući se, gubite i sebe i zastupaoce određenih normi i zakona, postajete autsajderi čak i kada srušite objekat svoje mržnje i bola, ili ga u najmanju ruku, ojačate. Naš je sistem, da se prvo treba distancirati od takvih grupacija i potrebe za pripadnošću pomenutim, a potom tako čvrsto sastaviti i formirati jedan zajednički organizam. Ali za “to” moraju ljudi biti kao jedan organizam, toliko povezani, organizovani, i složni da jedan za drugog bezuslovno daju život zarad vrste, što se do sada pokazalo nemogućim za vas. Mi smo sve čovečanske sisteme odbacivali radeći na složnosti i jedinstvu, a čovečanstvo se uvek borilo protiv nečega takvog, ili je zloupotrebljavalo to, gubeći tako u startu ili kasnije, u napadu nekih sličnih i novoformiranih grabljivaca. Tako su jedne religije nasrtale na druge, ratovalo se i beskorisno umiralo, jer se dalje nastavljao isti princip funkcionisanja, a pobednik, zarad kratkog uživanja (iako je mnogo ljudi žrtvovao da bi samo pojedini uživali u plodovima pobede) bio osuđen na nužan krah i separatizaciju “svojih” na različite frakcije. Tako ste oduvek radili i u političkim sistemima, partijskim i skoro svim ideološkim grupacijama koje ste stvorili, i kasnije stradavali na isti način kao vaši prethodnici. Čim formirate kakvu grupu, zajednicu, i ona pobedi, kasnije u njoj nastaje šizma, razdor i nagon, strast svakog člana za prevlašću ili potčinjavanjem. Tako ste se (što još uvek činite) večito međusobno satirali i otpočinjali iznova, bez ikakvog napretka, uprkos svim tehnološkim i naučnim dostignućima na koja ste ponosni, iako su vaši životi individualno postajali sve besmisleniji. Ne volite individualizam, niste ga nikada voleli, a on vam je bio najprioritetnija zagonetka prirode čije rešenje bi bilo vaša najveća nagrada u životu koji vam je bez njega postao patnja, bol, borba u krug, i kazna. Ne volimo ga ni mi, ali nama individualizam sa razlogom šteti jer mi živimo i umiremo jedni za druge, i smrt svake jedinke jednako je tragična za svaku individuu kao njena lična smrt, iako smrt ne doživljavamo kao nešto tragično, a i kako bi, ovako ujedinjeni poput pčela ili mrava(koristimo ovu analogiju da bi nas jasnije shvatili), sa ovolikom moći koju ne možete ni naslutiti a kamoli iskoreniti je iz vaše učmale i jadne forme sopstvene konstrukcije mogućnosti života iskasapljenog institucijama i mašinama.
Zahvaljujući vašim svesnim
- I to je sve čega se sećate?- upitaše ljudi u čudnim odelima i skinuše ih sa sebe tako da ostadoše potpuno nagi pred ispitanicima.
- Da!- odgovorio je onaj euforični ispitanik, raskopčavši uniformu do kraja, i zbacivši je sa sebe, stade ogoljen pred nepoznate, nage pojave koje su, sada se jasno videlo, samo podsećale na ljude koje je on već bio zaboravio zaljubivši se u ova prelepa bića kao i u sve ono što je doživeo, ono što svih dvanaestoro zajedno nisu mogli da opišu rečima.
- Ja vas obožavam. Želim da pripadam vama, a ako je to nemoguće, ubijte me ili ću to sam učiniti…- Zajecao je očajno ispitanik i pao na kolena.
- Ne pripadaš… samo Ti, već svi Vi, jer inače ne bi bili ovde- ljubopitljivo su odgovorila bića, i tog trena ovih dvanaestoro osetiše “sreću” i tugu, spazivši da su to, na prvi pogled, samo obnaženi muškarci i žene, nekako čudesno i ljubavno povezani u Jedno, a opet, tako napredna i razvijena vrsta bića od koje, poznato im čovečanstvo, ide u suprotnom smeru.
Igor Rajović