Stid

Ušli su u autobus i seli prekoputa mene. Majka i dete. Ne mogu a da ne vidim da je dete bolesno i iscrpljeno. Pokušavam da ne gledam u njih, iako mi je već sasvim jasno da je majci neprijatno.

„Molim te, pokušaj da se suzdržiš...“reče detetu poluglasno i ne gledajući u nju. Bila je to devojčica bez kose, sa tamnim podočnjacima, poluotvorenih usta... Bio je to cvetić bez boje i mirisa, tek neka biljčica nežna, prozirna... Ne bih umela ni sada da joj dam ime. A da mogu, zvala bih je Duša!

Oči mi se napuniše suzama. Molim Boga da ne zaplačem. A i Bog moli mene.

Slika njihovog života iskrsnula mi je u svoj svojoj jasnoći i očaju.

Devojčica se zakašljala i majka je hitro otvorila ispred nje pripremljenu kesu i skoro besno progovori: „Pa rekla sam ti...“ Devojčica je posle kašljanja počela da povraća. Ljudi su se polako udaljavali, a neki su sa gađenjem okretali glavu.

„Izvinite!“reče žena pognute glave, vezujući kesu.

O, moj Bože! Padoh na kolena pred Bogom! Molim Te, sad, sad mi daj krila, sad mi priznaj da sam anđeo i da imam moć, oslobodi me svih glupih zabluda, sumnji i straha od svega u životu!Hoću da ljubim ruke ovoj krhkoj duši, hoću da je ljubim po licu i onoj malenoj, ćelavoj glavi, hoću da je zagrlim, da joj dam snage i ljubavi, da joj nacrtam osmeh, hoću da me zagrli jako i da slušam to maleno srce kako peva, kako se raduje običnim stvarima,balonu, sladoledu, ljuljašci, oblaku...Majka se izvinjava!? Kome se ti, majko, izvinjavaš? Pred kim saginješ glavu? Joooooj! Anđeli mili, pomagajte!

„Mama,  sve me boli...“reče cvetić i pogleda u mene. Izgleda da je trebalo da ja, sada, kažem „Izvini“.Gušila sam se u suzama. Bilo me je stid: ne dobih ni krila, ni moć, samo nemi krik daleko u meni, čiji odjek i sada čujem.