„Stopala“

Na moj sedamdeseti rođendan - rodila mi se unuka. Pet dana nakon toga, zet je došao kolima do moje zgrade. Vodi me da je upoznam. Ne dozvoljava mi da se vucaram po gradskom prevozu, još od prošlogodišnjeg moždanog udara. Srećom, blagog. Uvek je tu kada treba. Podseća na mene. Fin, kulturan, sa manirima i stilom. Rekao bih čak da je izuzetan i da sve radi iskreno. Verovatno je normalno da ćerka izabere muža nalik na oca. Mada sam ja bio lepši u njegovim godinama. Bolji, u vezi bilo čega - svakako ne.

Ušao sam u njihov stan, oprao ruke i što je moguće brže krenuo ka spavaćoj sobi. Sa svim onim viškom koraka u nogama i manjkom vazduha u plućima. Prilazeći odaji anđela, suze su se već pripremale da izađu iz očiju, ali ja sam ih neverovatnom brzinom vratio tamo. Tamo odakle su krenule. Manirom iskusnog skrivača emocija sa višegodišnjim iskustvom. Svakim centimetrom kojim sam joj bio bliži, udaljavao sam se od sebe. Od onog i onakvog, satkanog od hladnoće i neprobojnog čelika.

Na bračnom krevetu, na peškiru, ležala je devojčica od nekoliko dana. Budna. Tek povijena u pelenu, sa onim bebijim najlepšim mirisom na svetu, koji sam oseto još u hodniku. Kojeg se sećam od pre četrdeset godina, ali koji mi onda - nije bio bitan. Kao ni sve posle toga. Miris. Miris je ostao kao opomena za sve što nisam dao. I za sve što sam uzeo. Kleknuo sam kao pred Bogom. Kao da tražim oproštaj.

- Uzmi je.

- Ne smem. Ruke su mi ogrubele. Neću da je dodirujem ovim mojim šmirglama. Mator sam ja. Kad poraste mi ćemo da se družimo.Tamo gde tebe nisam vodio, vodiću nju. Ono što tebi nisam pružio, pružiću njoj. Biću nežan. Onako - kako ne znam. Ako mi dozvoliš. I ako poživim.

- Ma uzmi je. Vidiš kako te gleda. Makar je dodirni. Slobodno tata.

- Dobro. Možda stopala. Malo, preko pelene. Nadam se da neće da joj smeta.

Goran Stojičić