Subota (drugi deo)

Metalna tabla veličine metar sa metar, na kojoj je krupnim slovima pisalo VELIKI MAJDAN, ispod čega je neki šaljivdžija sprejom dopisao: „Velkom!“,  obavestila je naše junake da stižu na odredište.

Selo, otužno i ružnjikavo, ali, vidi se, na putu da u skorije vreme postane omanja varošica. Kuće, i prizemne i spratne, i trošne i one skorijeg datuma, bezmalo svejedna sa okućnicom i dvorištem koje je tuga pogledati, raštrkane su na sve strane, bez ikakvog reda i logike, pa je put kojim su se kretali naši junaci vijugao kao zmija.

Umilni pogledi i široki osmesi na licima retkih meštana koje susreću. Cenovnik noćenja uredno okačen gotovo na svakoj drugoj, trećoj kapiji.  Dakako, deset evrića po ležaju nije za bacanje, pomisli Rahela. Nije ono: „Velkom“ tamo bilo naškrabano zabadava.

Utom prođe traktor sa buljukom dečice školskog uzrasta u prikolici. Blistali su na suncu njihovi glanc ispeglani prugasti crveno-beli dresovi i beli šortsevi, zlatila se fudbalska lopta u rukama njihovog štrkljastog kapitena, za dve glave višeg od ostatka ekipe. Za divno čudo, što su više vijugali tim putem, rupčaga je bilo sve manje i manje.

– Vidiš li ti ovo, Maks? Ovde ima tek po koja rupetina. Pitam se nije li to možda zbog uticaja onih Mašanovih čudesa? Šta ti misliš? 

– Daj bože da je tako, šefice. Samo da te Mašanove vragolije jedne rupe ne ravnaju, a druge ne prave i to tamo gde bi najmanje valjalo. Ja se toga plašim.

– Objasni. Ne znam na šta ciljaš.

– Da ti Mašanovi krugovi ne prave rupe u glavama?  

– Znaš šta? Tebe bi garantovano streljali u slučaju ratnog stanja.

– Zašto bi me streljali? Ja samo govorim ono što mislim. A mišljenje nije subverzivni akt, čak ni za vreme ratnog stanja.

– Streljali bi te  Maks, kad ti ja kažem. Kad nisi u top-formi, demoralisao bi puk vojske, a ako te potera, kao od šale i čitavu diviziju. 

– Nemoj tako, šefice. Imam ja i svoje svetle trenutke.

– Ma... imaš ti đoku...

– Šta reče, šefice?

– Ništa. Bolje gledaj gde da se parkiramo.

Zastali su da najpre osmotre okolinu, potom su izašli iz kola na svež vazduh i ubrzo konstatovali kako nisu izabrali baš najidealnije mesto da razgibaju svoje udove, ukočene od puta. Pošto se izvukla u vertikalu, Rahela pomisli kako bi joj prijalo da joj neko, recimo dotični kolega, koji je upravo zevao kao da je izašao iz noćne smene, izmasira guzu, dobro nažuljalu, pa bridi kao da ju je neko iščvokao čobanskim štapom. Ali na nekom drugom mestu, ne ovde, gde ih je zapahnuo miomiris užeglog stajskog đubriva koji je nadirao iz nepoznatog pravca i štipao za oči gore od suzavca.

Rahela: – Fuj! Fuj! Fuj!...

Maks: – Ovde ni košava ne pomaže...

Više šačica namernika stajalo je raštrkano duž ulice, i čavrljalo; ko je držao limenku piva, ko je pušio, ko je žvakao sendvič, ko je grickao keks... Debeljko sa šubarom na glavi nalaktio se na prepotopski golf dvojku sa somborskim tablicama, starija žena u crnini ispomagala se stolicom na rasklapanje, devojčica i dečak su se igrali sa svojim kućnim ljubimcem, belim kao sneg, živahnim maltezerom. 

– Šta misliš, Maks, o čemu pričaju? – oglasila se Rahela i dotakla Maksa laktom.

– O čemu bi drugom? Lažu jedni druge kako će da se vrate kući izlečeni.

– Práva si svinja. Zar nije ljudski verovati i nadati se?

– Hvala na komplimentu, šefice. Ljudski je i zamajavati se glupostima i pustiti da te prevode žednog preko vode.

– Dobro, nisi svinja, povlačim reč. Nego si maliciozni gad. Je l’ to u redu?

– Ako će to da te učini srećnom, neka ti bude.

To neće sigurno – pomisli Rahela, pa zapovedi šefovski odsečno:

– Idemo, Maks. Kameru u šake!

– A ja sam mislio da je ostavim ovde da se kiseli – progunđao je ovaj, vadeći iz gepeka i tovareći na sebe tešku kamermansku opremu.   

Produžili su pešice, radoznalo gledajući okolo. Raheli je, kao što je to više puta sama rekla, oduvek bio najvažniji prvi utisak; on je nikada nije prevario. A Maks je šarao kamerom kao da traži snajperiste po avlijama i krovovima, trudeći se da usput ukadrira štogod zanimljivo.

Rahela se najedenom nasmeja, pa reče:

– Tako natovaren izgledaš kao neko magarence.

– Ma, nije to ništa strašno. Kad sam počeo da radim, morao sam da vučem sa sobom triput ovoliko, ali tehnika brzo napreduje, za par godina sve ću moći da nosim jednom rukom. 

– A šta je onda strašno, ako to nije?

– Strašno je, na primer, tegliti bestrzajni top uzbrdo, po kiši koja lije kao iz kabla i po blatu do kolena, kao što je meni bilo pripalo u vojsci. Nas četvorica smo vukli tu grdosiju uz neki jebeni Srećkovac nedaleko od Bugarske granice, a to ti je otprilike kao da se pentraš uz skijašku skakaonicu. Kad se tada nisam iskilavio, neću nikad.

– Dobro de, samo sam malo radoznala...

Prošli su nekih stotinak metara, onda zastadoše, prišavši grupici od tridesetak ljudi, većinom starijih, koji su što stajali, što čučali zbijeni jedno do drugog kao sardine, u miru i tišini, obrazujući svojim telima pravilan krug. Vidljivi su bili tragovi bele farbe kojom je bila ocrtana granica delovanja tih nepoznatih lekovitih silâ što izviru iz zemljine utrobe.

– To su dakle ti famozni Mašanovi krugovi! – kao da im se oboma bio oteo uzdah.

Prišli su im gotovo na pedalj; adrenalin i radoznalost već su počeli da čine svoje. Uzbuđenje raste u grudima. Širom otvorene oči. Rahela je tražila nekog raspoloženog za razgovor, a Maks ju je pratio kamerom. No, komegod bi se približili, skretao je pogled i odmahivao glavom. Oniža, kvarcovana plavuša pedesetih  godina, ljutito ih je gledala i režala na njih, najradije bi ih istukla da može.  

Gospođa ima tikove? – izazivala ju je Rahela ljupkim  pogledom.

Maks je uhvatio u kadar bledunjavu, lepuškastu devojčicu od nekih sedam-osam godina, šćućurenu pored neugledne crnomanjanste mršavice, izgledom nalik na svraku. Devojčica je izgledala prilično jadno i iznemoglo, što je povuklo Rahelu da pokaže zanimanje za nju. Imala je tako tužne oči, Rahela umalo nije zasuzila gledajući je. Za nju najednom kao da je vreme bilo stalo, dok je bila zaokupljena tim detetom. U tom malenom biću kao da se sjatila sva tuga ovoga sveta.

Utom se iza Maksovih i Rahelinih leđa začuše koraci.

Ka njima su se stuštala dva grmalja, kao da negde gori. Neki zajebani tipovi, izdaleka se videlo. Jedan ozbiljan, taj ih je fiksirao pogledom, drugi kicoški nasmejan, takođe ih je bio uzeo na nišan kao persone kojima ovde nije mesto. Obojica su – ne zna se koji više – zaudarali na džibru.

Odbor za doček – prošlo je našim junacima kroz glavu.

– Maks, vidi ove dve planine, bog te, izrasli su kao da nikad iz ovih čudotvornih krugova nisu izlazili! – primetila je  Rahela pre nego što su im prišla ova dvojica.

– Nemojmo, gospodo novinari! Nemojmo! Vidite kako ste ih uznemirili!

– Nisu došli ovamo da im vi smetate! Snimajte nešto drugo...

Tako sam i mislila. Znači ovde oni drže banku – pomisli Rahela pa, sačekavši ih da im priđu i da se isprse kao na pobedničkom postolju, reče:

– Dobro, momci, kad kažete. Evo sad ćemo vas malo da slikamo. Može?

– Što nas da slikate? Slikajte kuću predsednika opštine! Kovaće vas u zvezde pola Braničevskog okruga...  A ovu gospodu da ste ostavili na miru. Jasnoo?! – opet će oni.

– A, je l’? – uzvrati Rahela kao iz topa. – Znači ovaj cirkus ovde je njegovo maslo? To hoćete da kažete?

– Hoćemo da kažemo da nestanete odavde! – viknu onaj ozbiljni.

– Čuješ, bre, gasi tu kameru! – naredi onaj drugi.

Maks se nasmeja kiselo, pa isključi kameru. Klik! I iskezi im se u face.

– Što ste na kraj srca, momci, moramo i mi neku kintu da zaradimo. Je l’ tako, Maks?

– Tako je, šefice!

– Bolje bi bilo da nas malo uputite u stvar, utoliko ćemo pre da se čistimo odavde. Vi sigurno najbolje znate šta se ovde događa – pokušala je Rahela da ih odobrovolji, igrajući na kartu njihove sujete.

– E, jesi vrag, šefice! – reče onaj ozbiljni. – Vaistinu, slika govori više od reči. Sreća vaša što sam danas lepo raspoložen. Ti tamo, hajde, hvataj tu kameru i snimaj! Neka svekolika raja vidi Radoša Jovanovića u akciji.

– Svetsku senzaciju iz Velikog Majdana! – dobaci onaj drugi. 

Radoš Jovanović, svetska senzacija, uđe među svoje „štićenike“, izvadi iz džepa kovanicu od dvadest kinti, stavi je na čelo, pa krenu da mlati svojom kosmatom glavudžom tamo-amo, gore-dole, balansirajući kao právi akrobata, a novčić, kao da ga je zalepio za čelo super-lepkom, nikako da padne. Onda na jedan-dva, iskoči iz kruga, pa stade, ukopavši se kao kip, a novčić skliznu sa čela, zakačivši njegovu nosinu, pa zviznu dole na  asfalt i otkotrlja se u travu.

– I? Šta kažete na ovo, gospodo novinari? Beograđani pretpostavljam. Mislite da je narod blesav što dolazi ovde da se leči?

Rahela i Maks se pogledaše: No koment.

Onda Radoš još jednom ponovi isti trik i opet je bilo isto. No koment.

– Nu, Beograđani, hoćete li možda i vi ovo da probate? Ništa ne boli. I ništa ne košta. A može da koristi...

– Ja hoću! – reče Rahela.

– Pa, izvol’ te, šefice, stojim vam na usluzi, ako negde zapne – salutirao je Radoš kao paž, šeretski se smejuljeći.

Šefica brže-bolje napipa kovanicu u pridžepku svoje reporterske torbice pa zakorači da uđe u krug, a Radoševi štićenici, nerado, ali na njegov mig napraviše joj mesto. Maks je predstavu pratio sa posebnim zanimanjem, smejuljeći se u sebi kakvu će feštu da napravi u ponedeljak u redakciji kad bude pustio snimak, uz najavu: Gledajte, gospodo, i uživajte! Kamikaza napada Mašanove krugove!

Raheli, međutim, ništa nije bilo smešno. Pošto je uradila sve isto kao maločas Radoš, novčić se i njoj zalepio za čelo i obrni-okreni, okreni-obrni nikako da padne!

Ovo je stvarno fantastično! A ja sam mislila da ovaj zvrndov blefira...  

Iskočila je iz kruga i stala kao ukopana, a novčić je skliznuo sa njenog čela i zveknuo dole na asfalt. Ništa joj nije bilo jasno. Pogledala je Maksa koji se krio iza kamere, da ga ona ne uhvati kako se kliberi.

A Radoš i njegov pajtaš su joj aplaudirali i vikali sve u šesnaest:

– Bravo, šefice! Bravo, šefice!

Šefica se onda sagla, uzela ponovo novčić i vratila se nazad u krug. Stvarno da ne veruješ sopstvenim očima – novčić joj se opet zalepio za čelo.

Maks, konačno uvidevši da ovde zapravo ništa nije smešno, zablenuo se u šeficu kroz objektiv kametre kao da je prvi put vidi – ili ju je sad, može biti, samo gledao drugim očima. Ako može ona, onda ovo mogu i ja – pomislivši. A Radoš i onaj drugi cerekali su se i podgurkivali jedan drugog, ovi Beograđani priredili su im danas baš lepu zabavu. Mogli bi i češće da dolaze. Naročito ova dugonoga...

Rahela opet iskoči iz kruga i novčić opet tresnu dole, ali sad se otkotrljao negde daleko i nestao iz njenog vidokruga. Maks, njeno oko sokolovo, ispratio je kamerom njegovu putanju.

– Dakle, gospodo novinari, da smo se kladili, ko bi izgubio? – oglasio se opet Radoš.

– Okej – reče Rahela. – Kao što vidite, nismo ovde džabe došli. Imate li možda još neko čudo u rukavu?

– Imamo. Ali nije u rukavu! – kao iz topa odvali Radošev pajtos i zasmeja se grohotom.

Maks spusti kameru na zemlju, pa se zalete da tog klipana poduči kako se uljudno ophodi sa damama, no Radoš skoči i preseče mu put. Sudarili su se u vazduhu kao dve komete i Maks je, logično, kao fizički slabiji, pa još i na gostujućem terenu, izvukao deblji kraj, odbio se od Radoša kao da je udario u stenu i završio u krugu oborivši nekoliko „pacijenata“.

– Miiiiir!!! – povika Radoš, držeći ispružene ruke u visni Maksovih ramena kao Stiven Segal kad se sprema da zada protivniku odlučujući udarac. Potom zagrme na svog pajtosa:  

– Konju jedan, da si se smesta izvinio gospođi! Ne treba nam negativan publicitet! Nismo mi budale kao neki političari, da se kačimo sa sedmom silom! Znamo mi znanje...

Ova ga je nemušto gledao, kao da je mislio u sebi: možda ti nisi, ali ja jesam. Nisam ih ja zvao da dođu ovamo...

Radoš se potom okrenu ka Raheli i Maksu, pa im reče:

– A ti se drži te kamere! Nećemo da se tabamo. Je l’ tako,  šefice, da nećemo, mi smo civilizovani ljudi? 

– Nismo valjda ludi – odgovori šefica – ima nas civilizovanih, to ste u pravu, a ima i glupaka koliko hoćeš, nismo svi isti.

Onaj lajavac frknu kao ćuran, ali ne reče ništa.

– Da. Nisam čuo Vaše cenjeno ime?

– Rahela!

– Pa ostajte mi zbogom, draga Rahela! I ti, kamermane. U uzdravlje! I manite se ovog naroda ovde, ima on svoju muku... Toliko danas od Radoša Jovanovića. Ariverderči...

Njih dvojica se potom okrenuše i sve zviždukajući zadovoljno i klibereći se odoše putem kojim su i došli.

Maks i Rahela ih ćuke ispratiše pogledom. Potom Maks upitnim pokretom glave predloži šefici da se i oni počiste odatle. Snimili su dovoljno matareijala za danas.

– Okej, lepi. Idemo onda! – složila se ona.

Vratili su se do njihove lade ćuteći, istom trasom kojom su i došli.

Kada je Maks upalio auto i dao gas, Rahela je duboko uzdahnula. Prevrtala je očima i vrpoljila se, ne mogavši nikako da se skrasi na svom sedištu.   

– Da otvorim prozor, šefice? – upitao ju je Maks. –  Kao da si malo ubledela? Nije ti dobro?

– Ne, ne, u redu je – odgovorila je Rahela.

Mrzelo ju je da objašnjava kako ne može da izbriše iz glave onu neveselu sliku od maločas, koja joj se urezala i u mozak i u dušu.

Jadno ono dete. Kako me je samo molećivo gledalo, kao da je htelo da mi kaže: Teto, spasi me!

Odlomak iz romana „Do obala Goe“