Subota (prvi deo)

Bilo je tačno devet nula nula kada su Rahela Kovač, zvana Kamikaza, i Goran Maksić, zvani Maks, sreli ispred lifta i uz kurtoazan smešak odmerili jedno drugo. Trenutak kasnije, njegovo učtivo: – Dame imaju prednost – pokleklo je pred njenim britkim kao sablja: – Gde ti ovde vidiš damu, majke ti? Ja sam jedna obična neobična beogradska devojka, ništa manje i ništa više od toga! – te je ovaj morao da popusti i da uđe prvi.

Dan je bio svetao i prozračan, povremeno je ćurlikao vetar, koliko da opomene da je tek prva polovina marta. Dan kao stvoren za avanturu – pomislila je Rahela kada su ona i Maks u kabini lifta nanovo ukrstili poglede, da bi, nekoliko trenutaka kasnije, krenuli da pokazuju prstom jedno na drugo i da se smeju kao blesavi. Ona u beloj košulji, on u beloj dukserici, ona u farmericama, on u farmericama (njene su bile malo svetlije i uz njene vitke noge kao salivene, a njegove pomodarski iskrzane i apa-drapa), ona u teksas jakni, on u teksas jakni, ona u  belim dubokim starkama, on u belim dubokim starkama.

Ništa im nije bilo jasno. A opet, treba li se tome čuditi? Otkad su saznali da idu zajedno na zadatak oni jedno drugom nisu izlazili iz glave, nije nemoguće da njihova dva, prožeta slatkom mukom, uznemirena bića, uzela stvar u svoje ruke i uspostavila tajnu astralnu vezu, iz koje ko zna šta sve može da se izrodi.

Otkad je sekretarica Jaca saopštila Maksu radosnu vest: –Čik pogodi s kim u subotu ideš na zadatak – i on iz taka pogodio, svakakve misli su mu se vrtele po glavudži. Isto je bilo i ovog jutra, s tom razlikom što mu je sad ta, što ga je i u snovima proganjala, bila i u glavi i pred očima.

Ova cura je právi đavo, a s đavolom treba izaći na kraj. Ćudljiva je, drska i provokativna. Nikad ne znaš šta misli. A zgodna je kao sam vrag. Kad te pogleda onako zavodljivo kao što ume, odlepršaš negde u vasionu i uhvatiš se za najbližu planetu kao brodolmnik za pojas za spasavanje i tu onda čekaš da napad prođe i da se bezbedno spustiš na zemlju, ako imaš sreće da se ne izgubiš negde usput. Ali ko je lud da eskivara takvu lepoticu? Kog vraga sam se onda i rodio...  

Evo me, šefice, spreman sam na sve, izuzev na kapitalucaju – pisalo mu je u pogledu, kad su već bili stigli u redakciju.

Pogledaj me dobro, da li si me ikad video u boljem izdanju? A? Gukni golube? – po principu akcija-reakcija, usledio je njen odgovor.

Espreso su posrkali ćutke, za Rahelinim stolom, razmenivši još nekoliko škakljivih pogleda, dok su listali pristiglu dnevnu štampu. Potom su se pozdravili sa dremljivom i ne baš naročito pričljivom dežurnom ekipom, i, naoružani neophodnom reporterskom opremom, nekoliko minuta kasnije, već su bili na putu ka Velikom Majdanu i tim misterioznim Mašanovim krugovima.

Drum širok, ravan, carski – u stara vremena zvali su ga još i Carigradski. A sad slovi kao nekakav auto-put, odoka gledano, ravan kao staklo, a ono, stotinu đavola u njemu čuče, čim pređeš sto na sat, stavio si glavu u torbu. Maks je to dobro znao pa nije prelazio osamdeset-devedeset sve dok ne pređoše na sporedni put. A onda sa tog sporednog izađoše na još sporedniji, ni širok, ni ravan i najmanje carski, već kvrgav i rupičast i išaran zakrpom na zakrpu, právi gejački. Što brže voziš, to kasnije stigneš.

Maks ni tu nije vozio brzo. Upola sporije nego na Carskom drumu, i obazrivo, za svaki slučaj. I kao da je drmusajući se po tim rupama i zakrpama, dobio inspiraciju, pevušio je neku ubi-bože-dosadnu hip-hop zavrzlamu, što je Rahelu izluđivalo. Ovaj kao da je progurtao pokvarenu gramofonsku ploču, pravi je antisluhista. I, kako izgleda, neće prestati dok ga ja ne ućutkam.

Najpre mu je na fin način skrenula pažnju da s tom arijom neće ostaviti neki naročit utisak na seljančice, a na nju, kao gradsku curu, pogotovo, bolje neka proba nešto drugo, neki evergrin recimo. Ali kako se on pravio da je to prečuo, morala je da mu podvikne: – Ili promeni ploču, ili prestani  s tim mumlanjem! – i on bi je kao poslušao, prestao bi da je nervira, ali već posle prve krivine nastavio bi po starom, kao njoj uinat.

(– Bezobrazno i prostački drsko pravio se da me ne primećuje, kao da nema tako zgodnu saputnicu, nego na suvozačevom mestu leži vreća krompira ili trulog paradajza – požaliće se ona u ponedeljak svojoj prijateljici Jaci.)

– Trala-la-la-la, tš, tš... trala-la-la-la, tš, tš...

Međuitim, nakon nekog vremena, pošto je triput odbrojala do stotinu i nazad i dobro promislila, konstatovala je da, sve u svemu, za početak stvari zapravo i ne stoje tako loše. Ipak je on prvi počeo da se zadeva.  

Jer ako pogledamo stvar iz druge perspektive, jasno je da voda ipak ide na moju vodenicu. Da me nije registrovao kao dobro parče, ne bi se toliko trudio da primetim kako me ignoriše kao da vozi neku lopatu. To je ta prljava muška igra dominacije, igra mačke i miša. Dobro se sećam kako se zabuljačio u mene kad smo se upoznali, još tada sam rekla sebi: objasniće mi ovaj pogled kad-tad, makar i u staračkom domu! Vidim ja šta on radi. Hoće da se prvo ja izlicitiram, da se upecam na njegovu udicu i da pokažem kako nisam ravnodušna. Prva da popustim, pa da onda radi sa mnom šta hoće. Prc malo! Nije ova seka od juče. Dobro de, popustiće ako baš mora, ali ne tek tako, bez borbe, nema práve slasti dok ne poleti perje...

– Trala-la-la-la, tš, tš... trala-la-la-la, tš, tš...

– Divne li vožnje...

– Šta reče, šefice?

– Ma ništa, samo ti vozi.

U međuvremenu, uprkos novim amortizerima na njihovoj reporterskoj lada nivi, njena prelepa, brižno negovana zadnjica utrnula je kao da je jahala besnu kobilu, pošto bezmalo nijednu od milion rupčaga koje su vrebale na putu kao nagazne mine, Maks nije uspeo da izbegne – a njena guza, pak, na takvo zlopaćenje ne samo da nije naučila, već, ako ćemo pošteno, tako nešto zbilja i ne zaslužuje.

– Alo, Fanđo, alo, Pavaroti, koliko još imamo da se truckamo? – posle nekog vremena oglasila se opet Rahela.

– Vidi, vidi, probudila se uspavana lepotica.

– Maks, da li si pametan, ko još može da spava po ovim džombama?

– Za nekih desetak minuta stižemo u sâm epicentar  Mašanovih kosmičkih silâ i gravitacionih poljâ...

– Daj bože – Rahela je zakolutala očima.

A Maks je, samo on znajući zašto, ipak rešio da promeni ploču. Provokativno se smejuljeći, zapevušio je nešto sasvim drugo, što uopšte nije ni zvučalo tako loše:

Putujmo Rahela,

putujmo do večnosti...

Putujmo Rahela,

putujmoooo...

do obala Goe...

A ona, čuvši to, samo što nije eksplodirala. Okrenula se ka njemu, sevnula očima i zarežala:

– Umukni, skote!

– Baš da unuknem, šefice? – brecnuo se Maks.

– Da umukneš!

– Skroz-naskroz?

– Baš tako. Vidiš kako si ti pametan kad hoćeš.

– Trudim se. A šta ako ne umuknem?

– U tom slučaju, pametnjakoviću, vozi pravo na obale Goe! Ako znaš uopšte gde je to?

– Znam, negde u Aziji. Indijski okean valjda. Tamo je šezdesetih i sedamdesetih prošlog veka bio raj za hipike.

– Onda? Idemo li tamo ili ne?

– Misliš sad?

– Da, sad!

– Šališ se, šefice?

– Mrtva ozbiljna.

– Ne mogu da verujem...

– A šta to, moliću lepo, ne možeš da veruješ?

– Pa to što čujem.

– Maks, idemo li ili ne?

– Recimo da idemo, ali...

– Nikakvo „ali“ i ostale glupe muške izgovore ne priznajem. Naročito ako su infantilni, kao što je obično slučaj. To tvoje „ali“ u prevodu znači da ne idemo! Jesam li pogrešila? Nisam, naravno.

– Ali...

– To tvoje „ali“ obesi mačku o rep.

– Bojim se da se nismo razumeli, šefice! Ja...

– Ti?! Bože Savaote, šta to on uopšte pokušava da mi kaže? Zna li on uopšte šta hoče? Neće da umukne kad mu kažem da umukne, neće da me vodi na obale Goe, kad ga lepo zamolim da me vodi, a ovamo razvalio koliko ga grlo nosi: „Putujmo Rahela, putujmo Rahela“! Stvarno, Maks, bez sve šale, šta nije u redu s tobom?

– Kako, šta nije u redu, sve je u redu!

– Aha, kurac je u redu...

– Molim?

– Kažem, sve je u redu. Hajde, nastavi da pevaš.

Rahela se nadurila na svom sedištu, ko je ne poznaje pomislio bi da je právi namćor. Prekrstila je ruke preko grudi i zagledala se u daljinu, nišaneći liniju horizonta.

– Izvini, šefice, ali šta mogu kad volim „Sklonište”. Hteo sam da ponesem kasetu, pa da slušamo zajedno i da uživamo, ali zagubila se negde i nisam uspeo da je pronađem.

– Bljak. Da si to stvarno želeo, onako od srca, rodio bi je. Samo se blamiraš, Maks, bolje ćuti – izgovorila je i ne pogledavši ga. 

– Da ćutim, ili da pevam?

– Odluči sâm, jebe mi se šta ćeš da radiš. A kad već kažeš da voliš „Sklonište”, ako ne lažeš, onda može i ovo: „Uz neuroze i alkohol rađaju debile, mada su im majke lepotice bile“. Ako se ne varam, to je sa istog albuma.

– E, jebiga. Pesmu znam, ne znam melodiju.

– E, jebiga. Ne znam ni ja. I šta ćemo sad? 

Pogledaše se, pa oboje prasnuše u smeh.

– S tobom je baš zabavno, šefice. Svarno si super lik.

– Da li sam to dobro čula: pitaš me da se zabavljamo? Pa nismo deca, Maks, u našim godinama to se radi drugačije. A i malo romantike ne bi škodilo.

Ponovo prasnuše u smeh. Mada je, sudeći po priloženom, Maksu manje bilo do smeha nego njegovoj šefici koja se bukvalno bila zacenila. 

– Okej, Maks, dosta je bilo zabave za danas. Ja se sad isključujem.

– Okej, šefice. Primljeno k znanju. Ali, prvo nešto da te pitam.

– Već si me pitao da se zabavljamo. Šta? Nisi? Hajde dobro, onda pitaj. Dobićeš odgovor kakav ne očekuješ.

– Zašto te zovu Kamikaza? Odakle ti taj nadimak?

– Petog oktobra dvehiljadite prošla sam kavasakijem kroz kordon žandara. Prekrstila se, zažmurila, i prošla. Kad sam otvorila oči, zaustavila sam mašinu, okrenula se nalevo krug i videla mupovce kako mi aplaudiraju. Tek sam onda shavatila da nisam stavila kacigu...

– Ne mogu da verujem. Ali, zašto, pobogu? Mogla si da nastradaš?

– Pitaš, zašto? Zato što sam pomalo luda, znaš. Trebalo je preći od tačke A do tačke B, a ja nikad ne odustajem. Kad nešto zacrtam, to je, tako reći, svršena stvar.

– Jebote, a otkud ti kavasaki i gde si naučila da voziš?

– Pozajmila sam mašinu od ćaleta. Njegovi Dorćolci i danas ga zovu Bili Piton, iako odavno već ne liči na sebe iz mlađanih godina. Ako si gledao „Gole u sedlu”, onda znaš o čemu pričam. On me je naučio da vozim i koječemu još što bolje da ne znaš...

– Vidi, vidi... Ko bi to rekao? 

Rahela je potom sklopila oči i put su nastavili ćuteći. I mudrujući u sebi.

Rahela:

Pogrešno sam ga procenila. Mislila sam da je mnogo namazaniji, čak i da je ego manijak, a ono čista duša dečačka, právo nevinašce. Još koliko već večeras ima da padne za slobodu, nezvala se je Rahela!

Maks:

Popusti, da bi pobedio! Koristi snagu protivnika! To je bila prva lekcija koju sam naučio još kao klinja, kad sam počeo da treniram aikido. I kadgod sam se toga držao, nisam se pokajao. Sva je prilika, neću ni sad. Kao što je Uešiba, otac aikidoa, gledao kako se vrbe povijaju do zemlje pod snažnim udarima vetra i tako odolevaju surovoj stihiji koja se spustila sa neba i pustošila sve pred sobom, kidala i lomila grane, cepala i obarala stamena stabla kao od šale, pa tako došao do zaključka da je zakon svih zakona u univerzumu upravo to: popusti, da bi pobedio! – tako ću i ja da se taktički povlačim pred mojom vragolastom šeficom i njenim tako očiglednim provokacijama kojim hoće da me zbuni, izbaci iz ravnoteže, i napokon pokori, ne bi li onda mogla da me vrti oko malog prsta. Znam ja te ženske fore. Njena snaga leži u njenoj lepoti i u britkom umu, zato treba igrati na kartu njene sujete i ne gubiti glavu. Za sad je sve u najboljem redu, imam samo jednog crva kojeg mi je taj vrag usadio u glavu, i sad podmuklo rovari. Kolika je cena ljubavi koju sam ja spreman da platim? Pretpostavimo da sam ludo, ludo zaljubljen u tako neku kao što je ona, da li bih tada bio u stanju da ostavim sve što me ovde vezuje i da odem sa njom negde na kraj sveta, pa bile to i te famozne obale Goe? Ne znam, šefice, stvarno ne znam. Nikad nisam razmišljao o tome. Sad si me uhvatila nespremnog i, tvrdu ti veru dajem, nikad više. Nikad više...

Odlomak iz romana „Do obala Goe”