Suknja

Žali mi se jedna gospođa, pošla kumici na svadbu, velika svadba, unutrašnjost, pa svratila do prodavnice da nađe sebi neku suknju, da ne ide bez suknje, polugola, nema smisla u njenim godinama, svidela joj se jedna, upita koliko košta.

„120000.“

„120000?“

Tu se ona tri puta zatetura.

„Ali“, rekoše joj, „vi, gospođo, ne kupujete suknju, nego ime.“

„Kakvo ime?“

To i to, nije umela da izgovori.

„Šta će mi ime?“

Nisu znali da joj kažu, pa pobeže dotična poštena žena kao iz horor filma, momentalno.

Rekoh joj:

„Gospođo, znam da ste žurili na svadbu, ali zar baš niste imali toliko vremena da nabavite kakvu govnjivu motku i sačekate malo sa njom ispred prodavnice?“

„Šta da čekam?“ pita ona žmirkajući.

„Da sačekate onog ko će da je kupi.“

„Šta da kupi? Motku?“

„Ma ne, nego suknju.“

„Vi izvodite cirkus sa mnom!“ kaza žena, okrenu se i pobeže od mene.

Shvatih odmah – i ona je neka udarena. Ali, čim čuh ovu seksi priču, odoh pravo na metražu.

„Koji vam je materijal za suknje od ovog malog miliona materijala? Koliko mi je potrebno do kolena? A koliko ima hrastova do Lazarevca? Koliko ptica u letu do Požarevca?“

„60 cm i ni sekund više“ odgovara fina prodavačica.

„A lastiš?“

„Nećete sad, valjda, ovde da igrate lastiš?“

„Ne, nego nečim da zakačim.“

„Aa, to morate u pozamanteriji.“

„Pozaman...? Kako ste rekli?“

Te kući brzo sklepah jednu, okruglu sa ćoškovima, na ludačke falte, ako neko primeti ćaknutu suknju, reći ću: „To je Doroteja-suknja, nemate pojma poslednju modu.“ 

Danijela Ćuzović