Sumnjivi poklon (četvrti deo)

Probudila ju je kiša. Hladna, majska kiša je padala tako jako, ne nameravajući ikad da stane.  U prvi mah, nije raspoznavala prostor, kao da je magla jutra zaposela čitavu sobu.  Martinovo prisustvo ju je umirivalo, osećajući buru u sebi da će je preklopiti. Danas će se susresti, posle toliko godina, sa ocem, posle niza prepreka i laži koje su se nakotile, godine u kojima se borila dušom da zaboravi da je niko nije voleo, ni otac, ni majka, da su sve njene ljubavi bile promašene, osim jedne.

Bilo je prerano za dan da počne, a opet prekasno za noć da traje. Obukla se i izašla na balkon, iznenada primetivši prazninu same terase, gvozdene šipke i hladne pločice. Kakav je to maj, nije se razvedravalo, ali to je možda i dobro. Kad bi živela ovde, sve bi to prekrila cvećem. Razmišljala je i o drugim stvarima, izmaštanim, nestvarnim, što joj je pomagalo da zaboravi na pravi izvor svojih problema.

Martina je probudio miris kafe, navikao je da ustaje rano, ali na to da ima nekog pored sebe nije. Mada, osećao je to, Helena mu nije pripadala, tragovi prošlosti su i dalje obitavali u njoj, pa mu se činila daleka i hladna i da će ispunivši ovu obavezu ispariti iz njegovog života.  Martin, tako nepričljiv, lagano joj je stegao ruku, ne znajući šta da kaže, kao i obično kad se nađe u delikatnoj situaciji. Između njihove ćutnje postavio se glas spirkera sa televizije, da ublaži neprijatnu tišinu. Spremili su se i pošli kroz kišu posle doručka. On je išao  kao kažnjenik, kao da on treba da se izvini njenom ocu, a ne Helena.

Njen otac je sedeo u stolici na ljuljanje, iščekujući ih, stalno gledajući u vrata dnevne sobe. Sara je za svaki slučaj spremila nitroglicerin ako mu pozli. Nije uspela da ga razuveri da se ne vidi sa ćerkom, da odloži susret.

- Ne mogu! Sutra može biti prekasno. Razumeš?

Došavši pred stan, Helena nije odugovlačila, već je odmah pozvonila. Rekla je Martinu da on bude sa Sarom, da će ući sama u sobu. Poslušao ju je sa vidnim olakšanjem, da ne mora da bude deo te mučne situacije.

Helena je ušla u sobu  udahnuvši duboko.  Sela je na krevet do njega i skrstila ruke, gledajući u svoje duge nokte, sa tamnim lakom.

- Znaš, oče...tata!- podigla je pogled, ugledavši suze u njegovim očima, - Izvini, molim te, oprosti mi.- zagrlila ga je i uzela njegovu hladnu ruku u svoje tople. 

- Oprosti ti meni. Da ja nisam bio tako zagrižen i zatucan u svojoj gordosti, ti nikada ne bi činila takve gluposti. Oprosti jednom glupavom starcu, koji će uskoro napustiti ovaj svet.

- Ne, kakvo sad napuštanje! Ti  moraš da budeš živ, molim te, zbog mene, sebe...- zagrlila ga je ponovo.  Oboje su plakali. - Ja sam ti oprostila, znaš, odavno! Od onoga dana kad sam poslala onog dečaka da ti kaže da sam poginula. Tek tada sam shvatila šta sam ti uradila.  Ne vredi držati u sebi  povrede iz detinjstva. Znam,  bila sam nesnosno dete. Ali, sada je sve to iza nas. Sad smo završili sa tim i možemo biti srećni. – otirala je suze iz ugla očiju, pažljivo, vrhom savijene maramice, da ne razmaže maskaru.

- Martine! - pozvala ga je glasno, pošto je brzo izdeklamovala svoje izvinjenje, znajući da i dalje laže, da je nepopravljiva, dok se ne predomisli i ne kaže nešto što bi je odalo.

Martin je ćutke ušao i seo na fotelju preko puta njih. Sara je skuvala kafu i čaj i unela unutra, brišući suze. - Ajde bogati, dosta više plakanja. Helena, mila, ajde ti budi razumna, pusti ovog izlapelog starca. Ti, matori nemoj sad ovde da mi zakovrneš. Gde ću ja onda?  Na ulicu?

- Idi bre ženo! - poče da se smeje starac,- Samo misliš na sebe. Ona misli, zamisli Helena, da ćeš je ti izbaciti na ulicu, kad ja umrem. Da ovaj stan ne pripada njoj.- reče starac.

- Neka pripadne kome god ti želiš, oče, Sara ostaje ovde. A i ti ćeš živeti još dugo. Ne želim da te sad izgubim, kad sam te tek upoznala.

-De, de, nemoj plakati više, ako ću do kraja života plakati bolje da smo... Važno je dušo da si ti živa i zdrava i da te nisam izgubio, a i ovaj Martin te voli, baš kao i ja.

- Ja? - Martin se zbuni - Da, pa da, volim je, mislim volim te...

- Od ove nagle ljubavi sa svih strana, ja ne znam, srce će mi prepući!

- Neće.- odgovara Sara - Imam nitroglicerin za sve...!

I u tom smehu, koji se nastavio kroz šalu, kao da se nikad nisu rastajali. Potrebno je oprostiti, samo toliko... To je ono najteže. Da li je ovo bio oproštaj za novi početak ili za kraj?

- nastavće se -