Sumnjivi poklon (drugi deo)

Nikada mu radoznalost nije bila jača strana, no, ta kutija veličine mobilnog telefona, koju je devojka preuzela u pošti, previše ga je interesovala. Ipak, nije se usuđivao da prekrši datu reč, kao da ona može da proveri da li je video šta je unutra.

U ponedeljak je došao u kancelariju ranije, otvorio širom prozor i zapalio cigaru. Jesenji vazduh mu je oduvek mirisao na sneg, u rano jutro sunce je zaklanjala magla, što ga je činilo depresivnim. Čak ni radoznalost nije umanjila sivilo njegovog uma, makar za dan.  Kolega je usporenim korakom došao nešto kasnije, kao i obično žaleći se na bolove u leđima i kolenima.  Martin je uglavnom ćutke slušao žalopojke, jer ga nisu doticale muke drugog čoveka.  

- Poručio sam nam kafu. Sad će je doneti. A ovo je za vas.- Martin beše prilično govorljiv toga jutra, pažljivo spustivši kutiju na sto, ispred kolege. Ovaj  ga začuđeno pogleda, jer Martin nije progovarao do podneva, osim ono dobro jutro,  što bi rekao jedva, kao da mu je to poslednje jutro u životu.

- Šta je to?- upita dekica.

- Otvorite, videćete sami.- gledao je starca dok je menjao boje na licu, pa se iznenadi kad je u jednom momentu, držeći se za kravatu, progovorio šaputavim glasom:

- Molim te, otvori prozor. Prozor!- držao se za srce, - Imam negde nitroglicerin, ja...- Martin otvara prozor, brzo izleće iz kancelarije. Dve žene su se kikotale ispred.

- Zovite hitnu pomoć, brzo!- viknu.

- Zašto? - upita jedna.

- Zato što je kolegi pozlilo! Srce valjda. Ajte, brže, molim vas.-  nije se usuđivao da mu priđe, šta da radi, šta se radi u situacijama kada se čovek stropošta tek tako. Sva sreća, pomislio je kad nagrnuše u kancelariju kolege sa sprata, svi zajedno i  kafe-kuvarica. Ona je smireno rekla da se sklone, pa kleknu i pogleda sirotog čoveka, kao da je lekar.

- Šta stojiš ko klada, Martine? Živ je, pomozi mi. Da je do tebe, čovek bi umro. Gde je taj nitroglicerin? - upita i sama otvori prvu fioku, izvadi jednu tabletu i stavi mu pod jezik.

Martin je stajao i kad je došla hitna pomoć, nije se usuđivao da mrdne. Jedino što je uspeo bilo je da zatvori kutiju, da u brzini vidi šta je to i smesti je u svoju fioku. Kad su svi otišli, zapalio je cigaru, zatvorio prozor,  pa je stavio već otvorenu kutiju na sto. U njoj je stajao sat, uz malu poruku. "Srećan rođendan, tata! Tvoja Jelena!" Tek sad mu ništa nije bilo jasno. Zašto bi se čoveku odjednom slošilo od poklona koji mu je dala ćerka? I to veoma lep sat, konstatovao je.  Sutradan ga poseti u bolnici.

- Imao sam infarkt.- reče mu starac smireno. Bledilo na licu je bilo jače. - Ko, ko ti je dao sat? - Martina je mučila krivica, zbog svoje naivnosti umalo da ubije čoveka. - Jedna devojka. Nisam znao da imaš, da imate ćerku... Oprostite mi.

- Ti si budalast čovek, Martine. Nisi mogao da znaš. Moja ćerka je umrla sa dvanaest godina. Bila je dugo bolesna. Zvala se Jelena.

- Jelena!?  To nije moguće. - Martin se preznojava, zajapureno lice, skroz crveno, hladan znoj ga je oblio.

- Sigurno se zvala Jelena? U poruci je pisalo Jelena?- upitao je kao da nije znao.

- Naravno, kako bih mogao da zaboravim ime svog deteta.- starac je želeo još nešto da mu kaže, ali Martin se gušio, morao je da izađe.

- Izvinite, vratiću se. - seo je na klupu u bolničkom krugu. Drhtale su mu ruke, danas ne može da radi, javiće im se.  Moraće da potraži devojku. Da li je ona uopšte bila stvarna, pitao se? Nešto nije bilo kako treba.

Nije morao da je traži. Ona je našla njega, sedela je na stepenicama ispred njegovog stana na prvom spratu.

- Šta radiš ovde? Umalo nisam ubio čoveka zbog tebe. - bio je uznemiren i potišten, nije imao snage da se svađa. - On je imao ćerku, umrla je. To si sigurno znala.

- Znala sam. Hoćeš li me pustiti unutra, ovo nije razgovor za ispred vrata.

Ušli su u malu trpezariju, pa joj reče da sedne. U dnevnu sobu nije nikog puštao, tamo je ionako bio haos. - Daj neku kafu, ne mogu da pričam ako ništa ne pijem! I vode, molim te. I pikslu. I otvori... zagušljivo je.

- I još nešto!? - upita je. Okrenuo se da skuva kafu.

Stavio je na sto dve omanje šoljice za kafu, sa nerazmućenim nesom, bez mleka. Pena se već razvodnila.  - Evo ti kafa. A da i voda... Pričaj sad! - naredi joj.

- Kakva ti je ovo kafa? Nema ni pene, ni mleka, a i gorka je.

- Ja tako pijem kafu. – reče joj odsečno, grubo.

- A mleko? - propratio ju je pogledom.

- Nema mleka! Govori.

Devojka uzdahnu: - Zovem se Helena. Rođena sam godinu dana pošto je Jelena umrla, moja rođena sestra, ali otac se nikad nije pomirio sa tim gubitkom. Ona mu je bila sve. Ja nisam ništa. Ona je bila dobra, fina, umiljata, poslušna. Majka i on su se razveli kad mi je bilo desetak godina, nisu mogli da se podnesu, a to je sve bilo zbog Jelene. - zastala je. Nije htela da zaplače.  -  Htela sam kao i svako dete, malo nežnosti, ljubavi. Majka je bila ravnodušna prema meni, sve je radila mehanički.  Razumeš? Najgore je to što sam rođena tačno na dan njene smrti. Niko me nije voleo, ni on ni majka. Majka je govorila da je guši taj stan i da će otići, kao da ja ne postojim.

- Žao mi je. On nije pomenuo da ima drugu ćerku.- dodirnuo joj je blago ruku. Povukla je ruku ka sebi.

- Naravno da nije. Ostala sam sa ocem. On je uvek radio. Tako sam odrastala sama. Nikad me nije ni pohvalio ni izgrdio. Nije bilo ni smeha ni zabave u kući. Ničega. Mislila sam da kupim njegovu ljubav sitnim poklonima. Nije vredelo. Sa nepunih osamnaest sam otišla od kuće. Svuda sam se smucala. I to je sve. Ne želim da ti pričam kroz  šta sam sve prošla.

- I kad ti je palo na pamet da mu pošalješ sat? Što nisi napisala Helena, nego Jelena?

- Pisalo je Helena, ne Jelena.- rekla je.

- Jel misliš na ovu poruku?- izvadio je sat iz torbe, pruživši joj papirić.

- Sat sam kupila preko sajta, htela sam da bude poseban poklon, ali sam opet zabrljala. Žena koja je zapisivala je pogrešila. - ustade.- Idem da ga obiđem. U kojoj je bolnici?

-Želiš da ga dokrajčiš? Neću da ti kažem! Sad mi je jasno. Ti si pratila mene, ne ja tebe. Kako si to izvela, svaka ti čast! I nije nikakva žena zapisala tu poruku, to si ti uradila!

- Dobro, ja sam, pa šta onda?! Zar sam zaslužila takav tretman kao da sam najgore dete na svetu? Htela sam da umre, razumeš. Da ga više nema. Zašto on da živi, a ja da se smucam gde stignem? Zašto?!

Martin uvuče jak dim u sebe: - To te ne opravdavam da budeš tako zla.

- Postala sam zla zbog njih. Ne želim da ti objašnjavam, moraš da doživiš da bi razumeo.- protresla je kosu i ustala. - Idem. Želim da mu oprostim.

- Čekaj, nek dođe prvo kući. Pa ćemo otići zajedno.

- Hvala ti.- reče mu, pruživši mu ruku, pa se predomisli i zagrli ga. – Hvala ti! – ponovi, nasmešivši se. – Dobar si čovek.

 (nastaviće se)