Sumnjivi poklon (treći deo)

Izmučena prilika starca u pogurenom položaju, dok sedi na terasi sa šarenim ćebetom na kolenima, kao da pokušava da uhvati poslednji trzaj sunca. Martinu je sve to mučno, i ćutnja između njih je neprijatna, iako deluje neodlučno, rešio je da ispita slučaj do kraja. Oseća kao da je on pozvan da reši tu dilemu, nesklad nastao između kćeri i oca.

 Helenina ispovest je vukla neke melodramatične korake, činilo mu se da ga ponovo obmanjuje:

- Kunem ti se da sam mu ćerka! Molim te, veruj mi. Zašto bih izabrala jednog neumoljivog i tvrdokornog starca za oca koji ne zna da oprašta? Zašto?- upitala je Martina posle noći provedene kraj njega, spremajući nes sa mlekom, onako kao što treba da bude.

- Jel ovo "pravi" nes?- upitao je, gledajući u visoku čašu, punu pene od mleka. Klimnula je glavom, a onda ga je uhvatila za podlakticu sa molećivim pogledom u očima.

- Danas, molim te, danas.- prihvatila je od njega već pripaljenu cigaru i zagledala se kroz prozor. Martin je zaista imao divan pogled na grad.

Starac se zakašljao, da pročisti grlo i Martin se prenu, dok je starac piskutavo progovarao, kao da nije pričao godinama, i glas najednom ožive.

- Dobro, jeste mi ćerka. Istina je što ti je rekla o svom rođenju, majci i meni. Žao mi je sada, bila je dete, kajem se sada, ali... - pogledao je u Šolju čaja, kao da premerava svoje reči da li da mu kaže. Martin je čekao.  Gucnuo je kafu, malo preslatku za njegov ukus.

 - Helena je radila svakakve gluposti, pila je i pušila još sa petnaest, pravila žurke, ljubila se sa momcima meni ispred nosa, hteo sam da je zgazim i prebijem. Zar sam ja otac ovakvog deteta? Svađali smo se svaki dan. Kad je otišla, laknulo mi je. Mnogo me je mučila. Mnogo izgovorenih, teških reči . Nismo se podnosili. I to je to. Nisam želeo da razumem da to radi da bi privukla moju pažnju, a bila je gladna ljubavi. Krivio sam njenu majku, zašto ju je ostavila? Sve je na nju povukla. Dugo sam mislio da je rođena zla, ali deca ne mogu biti zla. - skupio je smežurane ruke. Za par nedelja vidno je ostario. - Ono što me je zapravo pogodilo je bila njena poslednja igra.- poslednju reč je izgovarao polako i jedva čujno.

- Kakva igra? - upita Martin, ne znajući šta da radi sa rukama. Hteo je da zapali, ali se nije usuđivao.

- Poslala je nekog mladića kod mene, ne znam da li joj je bio dečko ili samo drug. Na vratima mi je rekao samo da je poginula, vozeći se na motoru. Toliko me je pogodila ta vest, da sam stajao šokiran, otvorenih usta, gledajući u stepenice. Mladić je naravno, pobegao. Sara me je uvela unutra. Od tada nisam čuo reč o njoj. Bio sam toliko loše, krivica me je razdirala, zašto je nisam prihvatio, more osećanja je grunulo ispod moje kože. Kakva je bila ta moja ćerka? Slike su oživljavale njeno rano detinjstvo, nisam imao ni jednu sliku kad je bila tinejdžerka.  Da nije bilo Sare, sa kojom sam već petnaest godina, ne bih preživeo. Kad sam se malo pribrao, prijavio sam nestanak policiji, ali oni su rekli da nemaju podatke da je nastradala. Tražio sam po bolnicama, napuštenim garažama, haustorima,  čak I grobljima, prevrnuo svaku rupu gde bi se mogla sakriti i ništa.

- Kad vam je rekao onaj dečko da je poginula? - upita Martin.

- Pre pet godina. U stvari,  na dan svog rođenja. Kao da je želela da kaže da ciklus počinje i završava se istim datumom. Tad je umrla Jelena. - starac je gledao u park, koji je tonuo u mrak.- Pomozi mi da uđem unutra, hladno je.- Martin ga uvede polako.

- I taj sat, znao sam da je od nje. Poznao sam rukopis. Ne znam da li ona treba da oprosti meni ili ja njoj. Kad sam video poruku, znao sam da je živa, to je bio šok za mene. - osmehnuo se jedva, - Hoćeš li?  Molim te.... dođi sutra sa njom.

Na izlasku iz stana,  Sara mu je stegla ruku: - Hvala ti. Mnogo si mu pomogao.

- Nisam učinio ništa, kad je pao u kancelariji, znaš, da nije naišla kafe-kuvarica, razumeš, i...i nisam znao šta da radim... Glupander smotani, to sam ja. Izvini, molim te...- potrčao je niz stepenice i seo ispred zgrade, na stepenik. Palio  je cigaru,  kad je čuo nečije korake. Znao je ko je i bez provere.

- Ko si ti uopšte? – upita, - Ne, ne govori mi, neću ništa da znam o tebi.- ustao je, želeći da pobegne. Uzela ga je za ruku, zagrlila i poljubila jednom, dva puta… Zagrlio ju je, uzvrativši joj poljubac. "Neka ide sve dođavola.", pomislio je, "Sutra ćemo sve rešiti polako, da, sutra..."

- Hvala ti! - rekla je kao da čuje njegove misli. Pošli su do njegovog stana, kao po dogovoru, ne progovorivši više ni reč.

-nastaviće se-