Susret

Primetio je njen graciozni hod još prvog puta. Glavu je držala uzdignutu visoko, a zelene, izdužene oči  sneno su posmatrale okolinu. Nije ga gledala, što mu je malo gazilo ego. Ipak je on bio neko poprilično uočljiv, i reakcija većine je to dokazivala. To ga je malo pecnulo, ali je rešio da bude uporan, što se uvek isplatilo.
Došao je malo ranije no inače na njihovo, po svojoj prilici, oboma drago mesto. Par puta tokom nedelje od kako je počelo lepo vreme, trčao je duž najšire staze u parku. To mu je jako prijalo, iako se posle toga osećao pomalo umornim, ali rasterećenim. Zastao je na trenutak da uhvati dah, a onda ju je ugledao blizu klupe sa koje se pružao najlepši vidikovac na grad u podnožju. Rešio je da joj priđe i započne razgovor.

- Lep dan danas – zastao je tik uz nju, dok je sedela posmatrajući prolaznike.
- Da, nije loše – uzvratila je, ne gledajući ga.
- Primetio sam da si često ovde, fino mesto za izlazak, zar ne?
- Volim da dolazim u park, a i inače stanujem blizu – odvratila je.
- O, zgodno, i ja sam iz komšiluka.
- Zar? Nisam te primetila – nasmešila se, i po prvi put ga pogledala u oči.
- Nisi? Verovatno jako brzo trčim, pa nisi uspela da me uhvatiš pogledom – nasmeja se i on.
- Moguće. Uostalom, trčanje nije moja omiljena disciplina, sklonija sam laganoj šetnji.
- Ma u redu je, možemo i da prošetamo.
- Paaa ne znam, možda neki drugi put.
- Ako sam navalentan, dosadan, izvini!
- Ne… Samo… Malo mi je neprijatno. Ne bih volela da nas vide zajedno.
- Zar te toliko pogađa reakcija drugih?
- Da. Čuvam svoj dobar glas – pogleda ga ozbiljno.
- Koliko je potrebno da bi se izgradio i tek tako izgubio?
- Poprilično mnogo za ono prvo, jako malo za ovo drugo.
- Zar nije najvažnije ono što ti misliš?
- Da, jeste, ali nisam sigurna šta je to.
- Daj mi vremena da te ubedim.
- Ne znam, ne verujem ti.
- Zar očekuješ da mi veruješ, kada me ne poznaješ?
- Morala bih o tome da razmislim.
- Želeo bih da razgovaramo, malo duže.
- O čemu bismo mi mogli da razgovaramo?
- O čemu god želiš.
- Ni o čemu.
- Znači, istina je…
- Da.
- Nikada, nigde, nemoguće?
- Da.
- Ne moramo da budemo prijatelji.
- Zar bi i moglo?
- Dopusti da ti se barem javim kad te sretnem.
- Ne, ne bi bilo pametno… Ne mogu.
- U redu onda… Prolaziću pored tebe kao da te nikada nisam video.
- Kako želiš. Ustvari, tako je najbolje.  

Nečije ruke je nežno uzeše u naručje, na šta ona mjauknu, a on ponosito, ne gledajući je više, okrenu glavu ka svom gospodaru koji je čekao da mu stavi njegovu pseću ogrlicu.

Ivana Milojković