Suzana (prvi deo)

Kada sam se vratio iz poslednjeg rata, '93, s dva gelera u listu desne noge i nepovratno izgubljenog vida levog oka, jedino zbog čega sam bio srećan je što je žena otišla i odvela decu sa sobom. Ne bih podneo da me sinovi vide ovakvog, a ni nju ne bih imao čime da usrećim.

To što sam preživeo poslednju akciju, u kojoj je poginulo više od pola moga voda, bio je samo splet nesrećnih okolnosti. Nesrećnih, jer nema ništa teže nego videti smrt u očima saborca, s kojim si, minut pre toga, podelio poslednju cigaretu i koji ti je već par puta spasio život. U tom je strašnom danu bio red na mene da vratim dug, ali, zakasnio sam. Proganjao me samrtni grč na Mišinom licu u bolničkim danima, Budio sam se s krikom na usnama, sav u znoju i drhtavici i prestao da spavam. Nesanica je postala moja svakodnevna mora i alkohol je postao moj spas. Posle litre rakije spavao sam, ponekad i po 24 sata.

Posao vozača kamiona zamenio sam gradilištem sa kojeg me je preduzimač izbacio, posle prve nedelje, koju sam prekunjao nad lopatom, uz uspavljujući bruj mešalice.

Juče sam pošao kući već prilično pijan i poslednje čega se sećam bila je škripa guma i piskavi zvuk sirene nekih kola. Probudio sam se u nepoznatoj prostoriji, vezan kaiševima za krevet, s bolom u desnoj nozi, koja je bila obložena gipsom i cela zamotana zavojima.

Onda su se otvorila vrata i kroz njih je ušlo neko vižljasto dete u belom mantilu i sa stetoskopom oko vrata. S njenog sitnog, mršavog lica gledale su me Mišine oči i prvi put posle toliko godina počeo sam da plačem, ja koji nisam pustio suzu nikad u životu. Prišla je i nasmešila se osmehom prepoznavanja. Mala Suzana, koju sam držao na krštenju i koju nisam video bar dve decenije.

"Sve će biti u redu, kume Mirko, prelom smo sanirali i izvadili gelere, samo mi moraš obećati da ćeš biti miran.", rekla je i počela da skida kaiševe sa mene.