Sve je kako treba da bude

Sve je kako treba da bude. Bila joj je to jedina misao dok je stajala na stanici, smrzavajući se, čekajući tramvaj. Valjda idu ti tramvaji? A, tako bi bilo lepo da se vozi nekoliko krugova.

“Krugovi u žitu, nepoznatog porekla. Prevara? Ne znam, ali, nema dokaza da ih je čovek napravio.”

“ I Vi verujete u te budalaštine, draga, prelepa damo? “Setila se sjaja u njegovim očima dok joj je postavljao to pitanje.

“A, Vi, kolega imate pravo da ne mislite tako…jeste li sigurni da ne postoje vanzemaljske intervencije, da ne postoje drugi, paralelni svetovi, da naša stvarnost nije slojevita?”

“Kada ste Vi u pitanju, verujem! Nestvarni ste…”, i onako zajapurenu u licu poljubi u ruku. “Eto, jedno čudo, zvano lepota žene, verujem!”

Bilo je to pre tridesetipet godina u redakciji jednog časopisa. Udvarao joj se svaki dan po malo. Bio je mlađi od nje, čak, desetak godina i ma koliko joj je bilo neprijatno zbog njegove pažnje, toliko joj je bilo milo i toplo oko srca kad god bi čula taj duboki, vragolasti glas. Uvek raspoložen za šalu i dobru atmosferu.

“Volim tu tvoju šarmantnu naivnost, prosto pleni! Tako si lepa kada ozbiljno razmišljaš i skupljaš činjenice o tom nestvarnom, u koje veruješ…”, šaputao joj je na uvo, onako u prolazu, kada su već prešli na “ti”.

Ubrzo su se i venčali. Dobili sina i ćerku. Bio je to miran, skladan brak, pun razumevanja i topline. Tako su prošle  decenije i on se iznenada razboleo jedne jeseni i te jeseni je i umro. Svakim danom joj je bilo sve teže bez njega. Stalno je razmišljala o njemu i čeznula za njim, nadajući mu se kao da nije ni umro. Deca su odavno pošla svako svojim putem, jedno za Južnu Ameriku, drugo za Moskvu. Javljali bi se ponekad, zvali bi je da dođe, ali, nije joj se dalo. Karte su skupe, zdravlje joj ne dozvoljava, boli je sve, ali, najviše samoća. Sad je već sedela na klupi čekajući taj pusti tramvaj i bi joj jako hladno, pa, za tren sklopi oči.

Ušla je, najzad, u tramvaj. Nikoga nije bilo, osim nje i nekog muškarca na kraju člankovitog vozila. Bilo je toplo, pa je osećala kako se otkravljuje kao mali, ledeni breg. Mrak je razoružao poslednje ratnike svetla i činilo joj se da vidi demone sa ljudskim licima umesto zgrada pored kojih je tramvaj klizio. Dobro je da sam ovde, bar je svetlo i toplo.

“Baš kao i ti…”, čula je glas neznanca iza sebe.”Ne boj se, sa tobom sam. Ti ne silaziš još…”

Žena zadrhta od uzbuđenja, okrete se i ugleda milo lice svog voljenog.

“Ne razumem…”, reče uplašeno žena.

“Ne brini, sve je kako treba da bude!”

Rano ujutru, na klupi pored starog, tramvajskog  puta pronađena je žena. Bila je mrtva. Postojale su tu, te, stare šine kao uspomena da se nekada koristio tramvaj, koji već tridesetak godina nije u upotrebi.