Sve je lako kad si mlad

Udri brigu na veselje!

Proveli smo naredne dane kao i svi naši vršanjaci, ne radeći ništa i ne misleći gotovo ni o čemu. Upravo je bila otvorena sezona kupanja na Lidu pa nismo imali nikakvih dilema kako da ubijemo vreme. A valjalo se i pripremiti za more: nećemo valjda da se pojavimo tamo preplanuli kao neki bauštelci, samo po licu, vratu i do preko lakta, pa da nas pičići zaobilaze u najširem luku.

U nedelju uveče bilo smo na žurci kod Marine, Šekspirove bivše cure (one zbog koje je lani bio popustio s učenjem), glupo nam je bilo da odbijemo a znali smo da nas je pozvala samo zato ne bi li se njih dvoje po ko zna koji put pomirili. Njena polusestra Tanja slavila je punoletstvo. Živela Marina! I živela slavljenica! Cevčili smo votku i odvajali pičiće, đipali, vrištali i pevali. Đipali, vrištali i pevali:

Sve je lako kad si mlad
svako odijelo dobro ti stoji
ma svaka rana manje boli

O da, o da, o da

Sve je lako kad si mlad
lakše okrećeš leđa sreći
baš te briga s kim ćeš leći
krv i suze mogu teći...

O da, o da, o da

Nije nam se išlo kući, toliko nam je bilo dobro, pa ostavši tamo poslednji, umalo Žabac i ja ne povalismo slavljenicu, dugonogu mršavicu sa ušiljenim sisićima, koja nas je izazivala čitavo veče (pa šta ako je Marinina polušveca, greh je odbiti bližnju ako ište da je povališ?) I to bi se sigurno i dogodilo da ova nije bila već toliko pijana da nije znala gde joj je dupe gde joj je glava. Nismo imali kud, morali smo da pozovemo Marinu da siđe odozgo, sa sprata, a najverovatnije i sa Šekspira – koji nam je najverovatnije psovao odozgo sve po spisku – da nam pomogne da ovu veselicu nekako smestimo u krevet. I pošto oposlismo i to, i njoj, blaženoj u carstvu snova, i Marini, vidno još raspoloženoj za svašta nešto, poželesmo ugodan ostatak noći, odosmo napokon Žabac i ja, saplićući se o sopstvene noge. 

Bila je to naša poslednja noć ludovanja pred prvu radnu nedelju. Pošto za nas uskoro počinju da važe nova pravila. Nema više gluvarenja do sitnih noćnih sati, mora da se ustaje rano, ne bi li se stiglo na vreme na šljaku i u upotrebljivom stanju.

Ovaj put smo stvarno stisli zube i držali distancu, uprkos izazovima i provokacijama onih ženskaća tamo kojim nije bilo lako odoleti. Dočekale se nas kao bogove i dvorile kao da smo im rod rođeni. Ali dali smo reč Šekspirovom ocu. A znali smo da odnekud motre na nas njegove oči i uši i da nam se zezanje ne bi isplatilo, naudili bismo sebi a ne njemu. 

Jednom smo ipak poklekli, sva trojica, to moram da priznam. Bilo je na neki način neizbežno, premda nam baš ne služi na čast.

Pojedine dame su bile toliko nasrtljive da nismo znali kako da ih se otresemo – što smo ih grublje odbijali, sve su žešće nasrtale, pa smo onda, pošto nam je voda bila došla do grla, naprosto morali da napravimo presedan. I uradili smo to ovako.

Svako od nas je svojoj dosadi zakazao sudar i onda joj saopštio, onako s neba pa u rebra, što se kaže, ako hoće da se praši s nama trojicom u redu stvar, ako neće, neka se tornja s milim bogom, više se ne poznajemo. I od njih tri, na svu sreću, samo je jedna pristala. Žabac i ja samo što ne dobismo po nosu, ove naše oterale su nas u tri lepe materine i hvala im na tome, a ova Šekspirova, pristala je oberučke i dok si rekao seks, sve je utanačeno. U stvari, mislili smo da se ženska šali i da će kod nje da padne dobro zezanje pa sutra uveče odosmo na Bežanijsku kosu i jedva nekako nađosmo njenu straćaru u jednoj slepoj uličici. Ta laborantkinja Jaca, raskošna crnka u zrelim četrdesetim, dočekala nas je u raskopčanom plavom bade mantilu i spopala nas još sa vrata, razbacala po gajbi kao konfete, a onda nas upropastila jednog po jednog. Pamtićemo te njene užarene oči, nezasite i lude, dok smo živi. I to sparivanje bez imalo nežnosti, poput naleta uragana, i onaj njen pobednički ples indijanskog poglavice posle svakog našeg skinutog skalpa...

Bolje da nas je brzi voz pregazio. Vukli smo se kući kao poražena vojska. Usta su se osušila Žapcu i meni psujući Šekspira i njegovu žensku, a ovaj, mater mu blesavu, kao da mu se od maratonskog zlopaćenja pod onom veselicom razbistrio um, samo je dolivao ulje na vatru.

– Drugari, ništa ne brigajte, da moj stari zna šta nas je snašlo, garant bi nam, u vidu radne obaveze, zakazao još jedan sudar sa ovom beštijom!

Bi šta bi. Na kraju, i vuk je bio sit, u našem slučaju vučica, a ovce, prokurčeni šupljoglavi trio La campanela, raštimovan kao seoski orkestar za novogodišnju noć, nekako na broju. A one ludače nam više neće zagorčavati ovaj naš, i više nego zajeban, udarnički život.

                                            Plamene zore bude me iz sna

                                    Fabrička jutra dim iz dimnjaka

                                            Pesma se ori mladi radnici

                                            Čelična jutra hitam k fabrici...

Odlomak iz romana „Vrata podzemnih voda“