Sveci i uredbe

– Ha-ha, Crkva vrti gde burgija neće. – jednog jutra kratko je prokomentarisao Roberto pročitavši novosti na internetu.

A glavna vest beše kako je tvrde glave emira-ministara smekšao nedavni apel crkvenog vrha, u kojem je stajalo da je onim sramnim aktom kojim su ustanovljeni kriterijumi za vrednovanje naše ostavštine za budućnost, zanemarena i zapostavljena bogoiskateljska duhovna potka i vertikala našeg naciona, duboko ukorenjena u srž i bit našega etosa, te da je tako skandalozan odnos prema misiji majke Crkve neodrživ i da tako očigledan propust čim pre treba otkloniti za dobrobit budućih pokolenja – a primerenom izmenom omražene i toliko već u javnosti osporavane Uredbe stvar bi bila rešena. Protiv tako ubedljivo sročenih argumanata vlast zbilja nije imala kud. U članu 6. Uredbe dopisan je obavezujući kriterijum da najmanje trideset tri procenta izabranih dela moraju imati elemente ili primese duhovnosti, ili pak eshatološki, liturgijski ili prosvetiteljski karakter. I vest o tome odjeknula je poput groma.

Narednih dana zvonila su zvona sa svih crkava na svakih četvrt sata, obznanjujući svetu veliku pobedu duhovnosti nad emirokratskom osionošću i neznanjem. Srećna lica arhijera osvanula su na naslovnicama svih dnevnih listova, njihove reči hvale mudroj odluci vlasti smenjivale su jedna drugu. A u redakcijskim komentarima listom je hvaljen ovaj gest emira-minstara; dakako uvek treba pozdraviti spremnost vlasti da nekome dâ za pravo, pa makar to bila i Crkva. Naročito ako je vlast tvrda na ušima kao ova naša.

Kao što je i bilo za očekivati, na stranicama kulture oglasila se intelektualna elita. Ružili su emire-ministre zato što su podvili rep pred mantijašima, nimalo ne hajući za pravicu i trezvenoumno vrednovanje právih, autentičnih vrednosti naše kulture, čije su oni, kao što je već bezbroj puta rečeno, jedini baštinici i jedine lučonoše.

– E, zato će im narod naš razboriti, konačno dozvavši se pameti, odmeriti od šake do lakta na sledećim izborima!

-Hoće da, – smejao se Roberto njihovoj naivnosti – kao što je i na onim prethodnim.

A običan svet kad god bi video emire i crkvenu gospodu zajedno, složne i nasmejane, odahnuo bi s prâvom: bar jedna srpsko-srpska zađevica manje. Samo se po izvesnim, kako emiri vole da kažu, sumnjivim čaršijskim kuloarima, govorkalo kako je taj ustupak Crkvi imao i drugu stranu medalje. Navodno je ministrima kulture i prosvete neko iz patrijaršije došapnuo da će se, budu li pametni, do kraja svog mandata naći u samom epicentru emiratskog panteona svetaca, tako što će njihovi svetli likovi biti živopisani ruku pod ruku sa likovima zadužbinara iz svate loze Nemanjića i drugih  crkvenih otaca i svetitelja, u najmanje deset od trista crkava čija je izgradnja u toku. Kao i da im se smeši orden Svetog Save, najviše crkveno odlikovanje koje se dodeljuje zaslužnim pojedincima za izuzetan doprinos misiji Crkve. A što se ni po ovdašnjim ni po evropskim merilima i standardima ne može smatrati korupcijom, daleko bilo. Stoga i ne može biti predmet interesovanja Plinijevog komiteta. Koji je, uzgred budi rečeno, tih dana imao pune ruke posla, i, mimo svih očekivanja, pobrao i prve aplauze na otvorenoj sceni.

Odlomak iz romana „Nojeva barka“