Svetlo preko reke

Stajao je dugo kraj kamenog od zida, iako je već bilo prohladno. Gledao je preko vode, na kojoj su se nebeska tela ogledala i u svojim svetlim odorama šetala po plahoj vodi reke.Tu svečanu promenadu je na nekoliko trenutaka, zasenilo belasanje krila jata ptica iz poslednjeg večernjeg polaska za jug. Pustio je misao, kao da nije njegova, da poleti zajedno sa jednom zaostalom pticom iz jata. Dozvolio joj je da se oslobodi njega, da se otelotvori, eto, baš u tu u pticu, u oblak, bilo šta, samo da bude svoja, da je ne mora nazvati njegovom, da pođe što dalje od njega. A misao, po prirodi, promišljata, posmatrala je pticu i pitala se da li je već stara, pa se koleba na taj put, jer oseća da njene šuplje, ptičije kosti ne mogu više da se bore s vetrovima. Zna zasigurno da bi joj svakako prijali topli krajevi, ali ih je već puno puta videla. Neće nebo pasti na zemlju, ako ovaj put ne bi odletela. Možda, eto, ima i svoga para, nemoćnih krila, koji sada leži u nekom grmlju ili šipražju. Ko će mu sada hranu donositi? Treba zimu prezimeti. Misao je još uvek pratila pticu i bila svedok da je ptica, vođena instinktom zajednice kojoj pripada, uzletela, mada joj je jedno krilo i dalje bilo kruto, paralo je vazduh, što joj je usporavalo let. Činilo se da ju je ipak neka njena misao ili neki zupčanik na srcu, okretao ka nazad. Na kilometar iznad zemlje, našla se, ni na nebu, ni na tlu, u međuprostoru svoje ptičje odluke. A toj odluci je samo jedno pero trebalo da prevagne tamo, ka širokim nebeskim prostorima, koja vode u toplo i suvo, zajedno sa braćom i sestrama iz jata ili ovamo, gde već prodiru stud i vlaga. A tu, u toj maglini nadolazećeg beznađa, svoj izvesni kraj čeka druga ptica, tamnijih krila od nje, a mnogo širih i nekada jačih, moguće i najjačih koja je videla, što su mogla da dosežu do takvih visina, da se celo jato divilo. Koliko su samo oblaka preletali zajedno, koliko sunčanih zraka upijali, ćuċorivši po toplim, moskim stenama, koliko kiša jesenjih dočekali, koje su im govorile da valja krenuti preko velike vode. I toliko puta zajedno poletali sa svojim jatom...
Sve je to njegova misao imala pred sobom i sve mu je prenosila, iako nije želeo da je čuje, iako ju je oterao. Proganjala ga je, puštala mu je slike, kao na platnu, čitave filmove, o stalno te istom. O osami, o ostavljanju, odlasku bez ijedne reči, makar napisane. Bolela ga je izdaja, pa bila i ptičija.
Uvidevši da misao neće dalje od njega, svu pažnju je usmerio ka teget parčetu neba, na kom je sporo letela kolebljiva ptica. Učini mu se, a i da nije, želeo je da veruje u to, da se vratila nazad, svom paru. A onda, neka rupa u njegovom stomaku, kao da se otvori, pa iz nje prozjapa smrad jeda koji utrobu nagriza veċ čitavu večnost. Odatle, teško izranjavana, iziđe davno progutana tuga, nikad sažvakana. Pa, i ptica se vratila svome, a njemu, neko, nikada! Da li je i dalje nikada? Dok je tu, dok stoji na obali i gleda onu stranu tog svetlećeg grada, u koji je ona nekada uronila, da bi odatle pošla u drugj, pa treći daleki grad, ne osvrćuċi se na njihovu tihu, pitomu ulicu i malu kuću s dvorištem i baštom, koju je njoj pripremio, sve dok je on tu, może li reći da je nikada zaista nikada?! Ako jeste, šta onda traži tu? Čemu taj pogled preko reke, u ta svetla što bodu zenice? Zašto mislima uparuje ptice, ljude, sve što vidi, on ga upari.
Pošao je ka glavnoj stazi parka, a na veseloj ulici, njegova misao se malo razvedri. Od uličnih svirača dobi ritam, čak i seċanje na jednu pesmu. Ali, tu se ubrzo nametnuše neke davne slike, male, alabaster boje ruke u njegovoj i glava s pramenim kose, koji se neprestano odmetao, kao kakav buntovnik i padao na njegovo rame, čim se ta lepa glava na njega nasloni. Lepa, a i da nije, njemu jeste.
Parovi, s decom i oni bez dece, hodali su u kolonama ispred, a da se osvrtao, video bi i iza njega. Po dva bića, spojena u jedno - istu rečenicu, istu dužinu koraka, isti smeh, koji su poprimili jedno od drugog... Morao je naglo skrenuti i izaći iz te ulice kojoj ne pripada.
Učini mu se da u jednom redu po dvoje nedostaje jedan. Malo podalje, još jedan. Ovaj svet je možda u međuvremenu oboleo, dugo je bio van njega, jer je boravio u svom. Ipak, to ne znači da te pojedince kod kuće niko ne čeka ili neće doći. U izlogu s bombonama i čokoladama, svakakvih vrsta, stajao je poznati omot s natpisom, plavim kosim slovima. Dugo ga nije video. Njene ruke su ga znale tako vešto otvarati, da se ni na jedmom kraju ne pocepa. A kada ga odmota, bestidno ogoljenu čokoladu, okrenu naopačke, odlomi jednu kocku, pa vršhom ćoška te kocke, ureže svoje ime preko cele poleđine čokolade. Volela je da svoj potpis i pečat da, baš svemu što dodirne. Svakakve ludorije nedoraslog deteta je izmišljala. A on je to dete u njoj voleo, možda više od nje same. Samo tom detetu je mogao da oprosti, a njoj, odrasloj, nikada.
Crvena beretka! Spazio je u recl ljudi crvenu beretku! Smela i revolucionarna, kao Marseljeza na pločnicima Pariza! To je onaj grad, u koji je trebalo zajedno da odu. Da polete! U susret umetnosti i toplijim krajevima slobode...
Zar se to još uvek nosi?! Zar su revolucije još u modi? Ili je to samo koketiranje bunta? A tako joj je lepo stajala... crvena beretka...a onaj njen nestašni bič od kose, ispadne...
Pošao je tamnom komadu grada. Spotakao se o ivičnjak, na koji je nebrojeno puta već zapeo. Tu su se nekad, oboje smejali, vraćajući se sa gradskih širokih ulica, u njihov tajni svet sa jednim čkiljavim osvetljenjem, namenjenim za one, nevažne ulice. I taj ivičnjak se sada smeje njemu, bio je ubeđen u to. Koliko puta ga je već prevario na istom mestu!

Vrata su zaškripala mrzovoljnu dobrodošlicu, kao da kažu : "opet ti...kad si se pre vratio." A vrata služe za vraćanje, samo, ova su umislila da su samostalni pojedinac, koji treba da ima svoj, isto tako samostalni život. Njegova vrata, trebalo bi da mu budu zahvalna, jer ih ne otvara često. Malo češće, kada je nekada odlazio na posao, a sada, do prodavnice i nazad, da kupi sebi veknu hleba, mleko, glavicu kupusa, koji krompir i još neko povrće, kome menja raspored kuvanja svaki treći dan. Stomak ga često podseća na raspored, ako se on zaboravi. A nije siromašan, bar ne tako, da ne može sebi priuštiti još ponešto. Njemu je samo svega dovoljno. Voleo je to svoje dovoljno, više nego neka izobilja. Hranu i odela, to nije ni uzimao u obzir. Ali, izobilje životne radosti i seċanje na nju, izazivalo mu je neizdrživu mučninu, pri samoj pomisli. A pomisao, to je ona opasna zona. Ako bi, ne daj Bože, došlo do nje, tu bi se dugo zadržavao, kao u istražnom odeljenju policije. Ne bi mu bilo sna, noćima. Pitanja bez odgovora bi strojevim korakom tutnjala, marširala, noseći transparente velikih crvenih slova. Iza svakog od njih, virilo bi po jedno zbunjeno lice, a svako od tih lica, bilo bi njegovo, sa istom tom, zabezeknutom grimasom. Zato je bilo najsigurnije biti van dohvata izobilja.

Istim pokretima je izuo cipele, svukao jaknu, košulju, pantalone, na kraju čarape, uvek tim istimvredom, jer je bio najlogičniji. A ona, činila je to s nepredvidljivom lakoćom, kako koji komad odeće dohvati, jer je, ulazeći u kuċu, neprestano pričala i smejala se. Ona nikad nije htela da misli na trivijalne stvari, kada je sav taj svet napolju tako maštovit!
A on, baš uvek je znao koja je tegla u kući prazna, da je pirinač do tri četrvrt od poklopca, na kojoj liniji se staza sa crveno - zeleno - crnim šarama presavija, pa pazi da ne zapne, koliko parče sapuna je kraj kade u limenoj kutiji, koliko fotografija nedostaje u albumu i koja mesta su upražnjena, iako ga godinama nije otvorio. Jedino što nije znao gde su sada te slike. Da li negde postoje ti trenuci u vremenu, koji su svedoci njihovog postojanja? I ako postoje, da li ih pamćenje još služi? Da li bi se mogli zakleti da je to dvoje, na toj obali reke bilo baš na tom mestu iii je to opsena njegovih misli? Samo senka sećanja?

U plavoj koverti, tvrdog papira, od onih koje se šalju s čestitkama za Srećnu Novu Godinu", "Srećno Novo leto", "Bonne "Nouvelle anée!", među koricama takve jedne čestitke, ilegalno je poslato šest crno-belih fotografija. Na koverti je uredno, slovima nakoso, napisana adresa jedne male ulice na periferiji grada. Isti naziv kao pre četrdeset godina, jer je ta ulica toliko beznačajna i neprimetna, da joj ni ime nije trebalo. Na poleđini koverte je bilo ispisano ime, širokim slovima, kao na celoj čokoladi. Kada je poštar predao pismo, lično, na ruke primaocu, jer mu se učinilo da tako treba, kroz otvorena vrata, u kuću se ušunjao blagi povetarac, s mirisom francuskog parfema. Znao je naziv tog parfema, iako ga nikad nije izgovorio. Podrhtavanje u grudima, dok je uzimao pismo, spustilo ga je u fotelju, koja ga je dočekala spremno u pravi, sestrinski zagrljaj. Ruka je osetila prisustvo vulkanske lave u koverti, koja bi mogla, ako se usnuli vulkan slučajno probudi, da vrisne reči, one, nikada izgovorene. I tako, biće konačno progutan! Pa i da bude, zar nije to oduvek želeo - da čuje razloge, da mu budu surovo saopšteni?! Onda bi znao šta bi s njima. Ko živ, ko mrtav, razlozi ili on! Ne bi kao senka svog života živeo.
Otvorio je kovertu precizno, po ivici, saplićući se prstima o ćoškove, baš kao na trotoaru, što mu je izazivalo smeh, čudan, kao da nije njegov. Iz čestitke, na kojoj je bio naslikan odžačar - dečak, punačkih, rumenih obraza i s isto tako punom vrećom sreće na leđima, ispadoše fotografije, tačno njih šest, znao je, iako ih nije brojao. Na poleđini svake, datum i opis mesta. Na trećoj po redu, onoj sa obale reke, pisalo je, rukopisom osobe koja je skoro shvatila da već odavno nije dete: "Otišla sam, jer sam htela da me nađeš. A samo sam sebe izgubila."
Ono dete u njoj se htelo poigrati, pa se zaigralo. Oprostio joj je on to već, odavno.

Ipak, ta noċ je bila drugačija od mnogih pre nje. Srce se, od težine onog džaka sreće malog odžačara, toliko umorilo, da je ubrzo usnilo.
Vrata zaškripaše nekim starim, poznatim zvukom. Po crveno-zeleno-plavoj stazi, meki koraci skliznuše znalački do kreveta usnulog starog čoveka. Zatim se koraci vratiše do stare fotelje i tu se skrasiše.
Kada mu je jutro otvorilo oči, ispred sebe, u izmaglici jutarnjoj, ugleda obrise žene sa uvek nespokojnim, a sada primetno sedim pramenom kose. Posmatrala ga je, kao da mu je čitavu noć čitala san iza zatvorenih kapaka. Sada, kada je mrak ugašen, trebalo je izložitii se svetlu, širom otvorenih očiju. A oči su nemušte usne. One govore i ono što iz usta ne može izaċi.
Četvoro očiju, jedne naspram drugih, kao u ogledalu, pustila su po dve suze.
Za svaku deceniju života.
A stari prsti četiri ruku se isprepletoše.

Ivana Đorđević
8.oktobar 2024.godine